И беше повика како Улица Војводе Мишића у Прокупљу никада неће да се заврши, а она доби асфалт. Онда ти исти, који су некада били власт и располагали буџетом и могли 100 пута да уреде ову Улицу али их није било брига, викнуше „асфалтирана је ал тротоаре и ивичњаке нећемо никада да видимо“. Улица полако добија и тротоаре, и ивичњаке, посао се завршава, ако време послужи, све ће бити готово до краја недеље… Да се разумемо, ова Улица, као и остале, реконструишу се не зато што је бивша власт „викнула“ и што критикује (они су показали колико су вредни и радни док су били на власти) већ зато што је то нормално, зато што је посао локалне самоуправе да обезбеди људима пристојне услове за живот у сваком погледу, да радо остају у свом граду који има и уређене улице, и лепе паркове, и места за шетњу, и богату културну понуду, и што је најбитније, запослење.
И тако, викну некадашња власт актуелној за Улицу Војводе Мишића, и као да рече „асфалтирајте, кад ми нисмо хтели, а могли смо, ал није нам било важно“…
Тротоари се завршавају, а онда се машине селе на другу локацију, попут Таковске улице, Радивоја Кораћа, Даринке Несторовић, Веселина Маслаше, Грачаничке, Видојевачке, Ресинца, Бериља, Доње Стражаве…
Буди први са коментаром