Најважније ствари је најтеже рећи.
То су ствари којих се срамимо јер их речи умањују – кад их изговоримо, ствари које су се чиниле неограниченима док су биле у нашој глави стисну се на обичну, животну величину. Али, има ту још нешто, зар не? Најважније ствари су преблизу месту где је закопано наше тајно срце, као путокази према благу које би непријатељи радо украли. И догоди се да с напором откријемо неку тајну, а да нас људи чудно гледају не схватајући што смо уопште рекли ни зашто смо мислили да је тако важно да смо били на рубу суза док смо говорили. Мислим да је то најгоре. Кад тајна остане закључана не зато што није испричана, него зато што је нико није разумео. У боравишту које моје тело настањује тишина која је понекад тако тешка да човек има осећај да се с муком пробија кроз њу. Дигавши поглед с књиге да бих чуо меку музику гасне ватра која оџвања кроз ништавило, изненада постајем свестан животних потенцијала који у мени пропадају. Волим да мислим да свако од нас садржи многе животе, потенцијалне животе. Послагани су у нама, као много редова сјајног метала – железничких шина. Док се возимо једном од њих, управљеном ка свом крају, можемо бити свесни тих других линија, поред нас, којима смо могли путовати и на којима бисмо и могли да се возимо да смо само имали снаге за промену. Ви зевате? Ово је једноставно мој начин да кажем да сам усамљен. Тим покретима ја постављам питање живота који водим и налазим да није сасвим испуњен.
Буди први са коментаром