Увек док пишем размишљам о томе да постоје две групе људи – они који умеју да се изразе речима и они који су слабији као говорници али умеју писањем да саграде цео свет. Дивим се тим посебним, генијалним људима који могу у милисекунди да смисле одговор и обимно образложење о чему год је потребно и да још успеју на исти начин да га усмено изнесу. То су посебни људи, учени и отвореног ума, који размишљају муњевито брзо и све умеју да изговоре на потпуно исти начин. Уважавам и бесконачно поштујем ту способност, можда зато што никада нећу бити као они. Моја снага је у написаним речима. Десило се небројено много пута да желим да кажем, желим, а не умем. Перо и папир су ми једини пријатељи. Усмено се сваки говор сведе на обичну, свакодневну шалу. Волим да пишем, волим да градим те чардаке, летим у даљине и водим читаоце ка бесконачној слободи. Волим да пишем јер се једино тако могу изразити.
Да ли сте икада имали ослобађајући осећај, онај који прожме милином, осећај који буди свест о томе да је бура која је дуго била у вама и уморила вас коначно нестала? Да ли сте икада осетили слободу? Такву лепоту доживим сваки пут када се ослободим сувишних мисли. Можда је писање за мене један вид терапије. Људи се на различите начине ослобађају стреса, неко трчи, виче, ломи, неко медитира, опушта се уз масажу, неко побегне од свега, осами се, пролије море суза и тако прочисти душу. Ја утеху налазим у књигама, било да су научне или лагано, опуштајуће штиво. Све имају своју вредност, уче нас животу, променама, стварима на које можда због сурове свакодневнице заборавимо. Читам, не да крадем идеје и користим цитате. Читам да учим, а пишем да се ослободим.
Сећам се детињства, основне школе, републичких награда на ликовним и литерарним конкурсима. Живот и околности ме одвеле у сасвим другом правцу. Посао из снова, научни рад и породица захтевају стопроцентно ангажовање. Већ дуго осећам да ми нешто недостаје. Напокон схватам – писање и сликање, две успаване љубави. Како је могуће заборавити на све то? Како је могло да прође оволико година да ништа не напишем и насликам? Свакога дана изнова захваљујем Богу и добрим људима што су ми, након јако много времена, омогућили да се вратим оном исконском у себи, што су ме подсетили на тај успавани део срца и пробудили ум. Дивно је изнова пронаћи себе, држаћу се свог пута, ма колико тежак он био. Након напорног дана и гомиле обавеза само желим да се опустим уз папир и платно. Да примим у себе сву енергију живота. Можда је она, вртећи се око мене годинама, гушила и стезала јер није могла да продре у срце. Сада поново дишем, осећам лепоту живота и слободу да уроним у слова, у платно, у боје. Волим да откривам себе кроз уметност и на тај начин савладавам тегобе мучне свакодневнице.
Покушајте да сваког дана пронађете сатисфакцију у стварима које волите. Сетите се заборављених писама, скривених љубави, пронађите задовољство у шетњи, пробудите успаване таленте или обновите хоби из детињства. Приметићете како изнова проналазите себе, ослобађате се прашине накупљене током година и мирнији се супростављате изазовима пред собом.
Б.Ц.
Буди први са коментаром