Хирошима је град у Јапану, свету познат по Другом светском рату, јер је на данашњи дан 1945. године на овај град бачена атомска бомба. За време Првог кинеско – јапанског рата (који је био претходник Другог светског рата) Хирошима је била главна база за набавку и логистику јапанске војске а ту улогу је задржала до Другог светског рата, па је то можда један од разлога што је била изабрана за напад атомском бомбом. Бомбардовање је изведено по одлуци председника Харија Трумана. Тада је по први пут у историји нуклеарно оружје употребљено у рату. Ово је најубитачнији појединачни догађај који је човек изазвао, потпуно је променио ток историје и подстакао нуклеарну трку, Хладни рат и створио свет какав данас познајемо. Једина добра последица оваквог напада је да је тај чин довео до завршетка Другог светског рата.
Несрећни догађај је био испланиран а претходиле су му капитулација Немачке и Италије, када је Јапан остао једина држава осовине која је наставила да се бори у Другом светском рату, без намере да се преда, иако је скоро 60% великих градова било уништено. У то време је у војној бази у Лос Аламосу вршена тајна операција изградње прве атомске бомбе, позната као „Менхетн“ пројекат. Пре Хирошиме, чак ни сами творци нису били свесни колико је заиста разорна моћ атома. Јуна 1945. године амерички Прелазни Комитет је предложио употребу атомског оружја против Јапана. Одлука је донешена и због тога што је при освајању острва Окинаве погинуло 12 500 војника а на подручју Тихог океана 70 000, што је јако узнемирило врх Америке, која није знала колико ће рат још трајати. Осим тога, извршена је прва атомска проба са плутонијумском бомбом „Геџет“, у пустињи Нови Мексико, а како је проба била успешна, били су сигурни у своју замисао – зато су 16. јула 1945. године одлучили да изведу инвазију на Јапан. САД су предложиле јапанској влади капитулацију, на шта она није пристала, па је председник Труман наредио употребу атомске бомбе. Одлуку о циљевима је препустио генералу Карлу Спацу. Она није била једногласно донета, неки званичници су предлагали Труману да баци бомбу на неко ненасељено подручје и да то буде упозорење Јапанцима колико је ово оружје смртоносно, али је ипак одлучено да се бомба без упозорења баци на неки град.
Крајем јула месеца, ратна крстарица УСС Индијанаполис је пренела нуклеарни материјал до острва Тинијан, где је тајно подигнута база. У њој се налазило 1500 техничара, пилота и официра који су претходно били посебно обучени за мисију. Пројекат су водили генерал Лесли Гроувс и атомски физичар Роберт Опенхајмер. Пошто је товар испоручен на острво, крстарица је испловила са острва али је, као и већину учесника у пројекту „Менхетн“,доживела несрећну судбину – пресрела је јапанска подморница и разнела торпедом. УСС Индијанаполис је потонуо, од 1196 чланова преживело је само 316, који су тек месецима касније сазнали какав су товар превезли на Тинијан.
Већина становништва Хирошиме била је цивилна, град је у то време бројао 225 000 становника. Атомска бомба бачена на Хирошиму названа је „Мали дечак“, била је тешка 4 тоне, дуга 3 метра, са 63 килограма уранијума а мисију је извео амерички бомбардер Б-29 Енола Геј, који је био посебно преуређен за ту сврху. Заједно са њим, са малог острва Тиниан, у 02:45 часова у току ноћи полетела су још два бомбардера Б-29, опремљена уређајима за осматрање, фото – апаратима и камерама. До Хирошиме је било шест сати лета. У седам сати по локалном времену, јапански радари су открили три авиона и покренули узбуну, али су је онда прекинули јер су мислили да авиони лете толико високо јер су извиђачке летелице. Енола Геј је избацила бомбу са висине 9 450 метара, у 08:15 минута. Бомба је детонирала на висини од 580 метара. У тренутку је погинуло 140 000 људи, од радијације много више. Температура на тлу у близини средишта експлозије достигла је 5 000 °C. Снажни ударни талас ветра и пламене олује уништили су готово све у кругу површине 13 km².Експлозија је формирала „печурку“, облак прашине и крхотина висок скоро 16 километара, које се видео са удаљености од преко 560 километара. Ни сама посада авиона није знала које ће бити последице експлозије. Атомска експлозија је порушила више од 80% града, а процена је да су сама експлозија и зрачење након тога усмртили преко 220 000 људи. „Црна киша“ радијације однела је много живота. Многи од преживелих су умрли касније, неки још умиру или трпе последице радијације (разни облици карцинома, леукемија,…) тако да се са сигурношћу не може рећи колико је тачно живота узелобацање атомске бомбе.
Влада и војни званичници Јапана нису у почетку знали шта се догодило. Тек касније, након упозорења САД – а, су покренули дебату и били спремни на капитулацију, под одређеним условима, али је Америка на то одговорила три дана касније новом атомском бомбом баченом на Нагасаки. Јапан је био принуђен на капитулацију, јер је са једне стране био притиснут совјетском инвазијом Манџурије а са друге страхом да не дође и до трећег атомског напада. Потписали су безусловну капитулацију, чиме је завршен Други светски рат.
Након рата је Хирошима обновљена као „мировни град – споменик“, а зграда најближа експлозији добила је име „Купола атомске бомбе“. Градска власт се редовно залаже за укидање атомског оружја и за мир у свету, они још од 1968. године шаљу писма са протестом кад год се неко атомско оружје детонира у свету. Критичари сматрају да је Јапан већ био довољно ослабљен и да није било разлога за овакве нападе. Мисли се да је основни разлог бомбардовања примена силе и то да се застраши Совјетски Савез, који је деловао као будући непријатељ. Други разлог је то што САД нису хтеле да новац уложен у пројекат „Менхетн“ буде узалуд бачен, а да ново оружје остане неупотребљено.Подсећање на бомбардовање Јапана служи као споменикисторије нашим и будућим нараштајима да се сличне катастрофе, изазване људском руком, више никада не понове!
Буди први са коментаром