Ко је била Дијана Будисављевић ?
Наша јавност је упозната, али не у довољној мери, с једном од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата не само на тлу подељене и окупиране Југославије, него и у Европи под окупацијом или доминацијом нацистичке Немачке. Реч је о акцији спасавања више хиљада српске деце из логора Независне Државе Хрватске чији је спиритус мовенс била Дијана Будисављевић, рођена Обексер, пореклом из Инсбрука. Објављивање ове књиге на немачком језику показује да за ову тему постоји занимање и у аустријској јавности. То је свакако резултат интересовања за историјске теме које су мало познате или су непознате, али и занимања за такозвану другу страну рата. Пажња широке јавности усмерена је и на хуману страну тог страшног рата, уз акције спасавања, чему су свакако допринела средства масовних комуникација, пре свега филм. Захваљујући филму о спасавању велике групе пољских Јевреја коју је организовао Оскар Шиндлер, о чему је Стивен Спилберг 1993. снимио филм, ова акција је постала веома позната најширем кругу публике. Стога не чуди да је Вилхелм Куес своју књигу насловио са Дијанина листа јер то јасно асоцира на тему књиге и њену јунакињу.
Пред српским читаоцем је књига којој није лако одредити жанр. Већ после неколико прочитаних страна могуће је уверити се да је реч о вешто писаном романескном штиву композиционо добро уобличеном и структурисаном, чиме је сам садржај добио на сугестивности. Истовремено, одмах је јасно да је аутор своје излагање засновао на коришћењу извора и историографских дела која у већој или мањој мери додирују саму тему. Свој метод он је објаснио на следећи начин: утврдивши да историјски извори нису довољно поуздани нити објављени на одговарајући начин, он је одлучио да је најбоља форма излагања романескна. Његова оцена о изворима у првом реду се односила на дневник Дијане Будисављевић, који је писан у оригиналу на немачком језику. Сам дневник, који је на хрватски језик превела и приредила за штампу њена унука Силвија Сабо, главни је ауторов извор и чини окосницу самог излагања. На више места аутор је цитирао поједине делове из дневника, а сам дневник је изванредан историјски извор који пружа мноштво прворазредних података.
Једно од питања која се намећу читаоцу Куесове књиге јесте: зашто акција спасавања деце из усташких логора, и поред њеног значаја, тако дуго није имала одговарајућу пажњу јавности? Иако и сам аутор даје одговоре на ово питање, неке чињенице треба посебно нагласити. У нашој јавности и публицистици везаној за тему Другог светског рата дуго је владао такозвани херојски наратив, који је имао и своју политичку функционализацију. Социјалистичка Југославија је свој легитимитет заснивала и на „тековинама антифашистичке борбе“, односно на успешно изведеној социјалној револуцији. Када је реч о злочинима, за њих су окривљивани не само окупатори, него и њихови домаћи следбеници. У томе је постојала одређена симетрија злочина и злочинаца обично изражавана панданом усташа и четника. У такав наратив није било лако уклопити оно што није било везано за борбу, оружани сукоб, велике битке и победе. То је делом било одраз стања у историографији која је тек од седамдесетих година прошлог века почела да отвара нове теме и уводи методолошке иновације у изучавање периода Другог светског рата. На такво стање су утицали и недоступност историјских извора, и одређена идеолошка ограничења тако да је то свакако била „историографија под надзором“.
Акција спасавања српске деце из усташких логора у свом пуном обиму отпочела је после операције немачких и снага НДХ у Босанској Крајини и на Козари, јуна и јула 1942. Тада је цела једна велика област, насељена готово искључиво Србима, уништена. После ужасних покоља током саме операције, десетине хиљада особа свих узраста је депортовано у највећи концентрациони логор и логор смрти усташке државе, Јасеновац. Велики број заточеника је одмах убијен, док је један број мушкараца и жена упућен у логоре у Немачкој или Норвешкој, директно или преко логора на Београдском сајмишту. Пре депортовања од жена су одузета деца, чак иако се радило о сасвим малим бебама. Тако се почетком лета 1942. у усташким логорима у Јасеновцу, Старој Градишки и околини нашло више хиљада српске деце одвојене од родитеља, међу којом је убрзо настао помор од глади и болести. Једна велика група деце је усмрћена отровним гасом у логору Стара Градишка. Потпуно уништење ових малих заточеника спречила је акција коју је водила Дијана Будисављевић, тада већ са широким кругом сарадника.
Иако је о акцији спасавања релативно доста писано, она је представљана јавности на један специфичан начин. Наглашавано је пре свега да се ради о деци, а често је само из контекста могло да се схвати да су то српска деца и да је реч о збивањима која су део политике усташке државе да уништи српски народ. Систематско истраживање масовног страдања српске деце није обављено све до деведесетих година прошлог века, када је јавност у радовима Драгоја Лукића упозната с правим размерама трагедије. Лукић је користио и један нови, јавности непознат, историјски извор, дневник Дијане Будисављевић. Њено име је до тада у вези са акцијом спасавања помињано само узгред, или није ни помињано.
Буди први са коментаром