У малом граду, где су фабрички димњаци за време жутих престали да каде небо, родила се романса достојна античке трагедије и модерног кривичног законика.
Наша Звер није имала рогове ни очњаке; он је имао златни ланац дебљине бродског конопа и дланове мекше од свиле. Звер, наиме, никада у животу није подигла ништа теже од коверте или туђих кључева од стана. У његовој радној књижици, оној девичански белој, стајала је само промаја, али у катастру се писала поезија.
Он је био „привредник опште праксе”. Његова магија била је проста: он би ти позајмио мрву, а вратио би целу пекару. Његов дворац био је сазидан од камата оних који су веровали у „брз новац”, а паркинг испред дворца красиле су машине чија би цена поправила градски буџет, а чије порекло није могла да објасни ни најсавременија вештачка интелигенција. Звер је била патријархална фигура – волео је ред, дисциплину и редовне уплате сваког првог у месецу.
С друге стране, ту је била Лепотица. Она је била оличење емпатије, грађанске свести и локал-патриотизма, све док је тај патриотизам имао одговарајући број нула у заглављу пројекта. Њено лице красило је сваку трибину о „одрживом развоју” и „одбране Савићевца ” али и одбране свега онога сто се може уновчити.
Док је Звер узимала од народа директно, Лепотица је узимала софистицирано – преко фондова за развој демократије и заштиту речних шкољки. Њена каријера била је дуга и плодна, без иједног дана проведеног у „реалном сектору”, али са хиљадама сати проведених на семинарима о транспарентности. Иронија је била њена омиљена модна марка: док је јавно плакала над судбином сиромашних радника, приватно је редовно приходовала од разноразних белосветских организација (омиљене су из Тиране).
Њихов сусрет био је неизбежан. Спојио их је заједнички непријатељ: порез.
Звер је требала некога да му „испегла” биографију, да се представи као борац за правду и против корупције, опере имиџ и претвори га у „контроверзног, али успешног добротвора”.
Лепотица је требала некога ко не пита за „излазне фактуре” и ко може да јој обезбеди луксуз који ниједан страни грант, ма колико издашан био, не може званично да покрије.
Данас их можете видети како се заједно на киши ветру, повијају у политичком заносу. Он јој прича о „обрту” и „гаранцијама”, а она њему о „инклузивности” и „стратешком мапирању”.
Народ их посматра са страхопоштовањем. Они су савршен пар модерног доба: он има новац који не може да оправда, а она има оправдања за која узима огроман новац.
И живели су дуго и срећно, док није дошла пореска полиција…
Буди први са коментаром