На данашњи дан 1787. године рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика, даровити самоук. Описменио се у родном селу код једног рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у манастиру Троноша. Током Првог српског устанка био је писар код устаничког војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису. Убрзо је објавио прву збирку народних песама и „Писменицу“ (граматика), а 1818. „Српски рјечник“.
Писао је и историографска сведочанства (сећања), бавио се неком врстом етнографије, организовао истраживања широм српских земаља и водио је огромну преписку. Његови односи с књазом Милошем Обреновићем прошли су кроз разне фазе, али је с врхом српске цркве посебно Карловачке митрополије био у веома лошим односима. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике, превод је рађен са немачког). Његове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, писане „Вуковим језиком“, а Ђура Даничић је текстом „Рат за српски језик и правопис“ доказивао оправданост Вукове реформе. Цела епоха српског романтизма – била је под његовим утицајем. Његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у Србију и налазе се поред Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.
Буди први са коментаром