Одакле нам долази пасуљ?
Идеја да се позабавим мало истраживањем о пропасти српског пасуља навела ме је збуњујућа сутуација. Наиме, у једном од наших већих маркета, желећи да привуку купце, стајао је испред џака са пасуљем натпис “градиштанац “.
Али срећом, сада закон налаже да сва роба мора да има декларацију на којој између осталог мора да пише и порекло. Запањила сам се када сам прочитала да је земља порекла не Србија већ Киргистан!!!!???
Е сада, ако су се у Киргистану ( који једва да знам где је ) досетили да производе градиштанац, онда стварно треба да ставимо прст на чело и запитамо се, да ли са нама нешто није у реду!?
Српског пасуља дефинитивно више нема, а и ако га има онсе производи на малим површинама и махом за сопствене потребе.
Путујући по свету, одавно сам закључила да се и у другим земљама одлично једе и да тамо никако не умиру од глади јер им је храна бљутава и неукусна. Напротив! Изузетно је добра, квалитетна и разноврсна уколико причамо о националним јелима. Она су увек другачија и носе посебан шмек, јер се кувају од намирница које су типичне за то поднебље.
Исти је случај и код нас. Пасуљ са сувим ребарцима не можеда има исти укус уколико се кува овде или у Аустрији рецимо. Исто важи и за проју, качамак, подварак, сарме, свадбарски купус и за милион ђаконија у којима Србија свакако предњачи.
Али да се вратим ја на пасуљ и питање због чега га нема.
У Србији одавно важи мишљење да је пасуљ сиротињска храна и да је срамота износити пасуљ пред госте, па били они звани или незвани.
А када погледам да му цена пасуља иде и преко 300 динара за килограм а квалитетнијем и до 400 динара, не бих се баш сложила да је сиротињска храна.
Пре неких 8 година Пољопривредна саветодавна и стручн аслужба у Сомбору, органиозовала је код деце у основним школама акцију прикупљања старих семена пасуља. Стручњаци су били изненађени колико је зрна најразличитијих сорти пасуља било сакривено по таванима, подрумима и ко зна којим местима које су знатижељна деца пронашла и донела.
На преко десетина сорти је тада пронађено који су били у различитим бојама од беле, црне, комбинације црно-беле, тамно браон, зелене итд..итд… Да су се сва та зрна посејала, родила би сасвим довољно да се нахрани читав једанвојнички батаљон.
Е када смо код војске ето одмах и одговора на питање зашто је пропао српски пасуљ.
Потрошња пасуља значајно је пала, јер су нестали велики потрошачи. Највећи потрошач је била армија, која је била огромна, а затим и друштвене кухиње у великим компанијама у којима се три пута недељно спремао пасуљ, као и болнице.
Војска је преполовљена, ресторана по фабрикама више нема, а болнице тј. здравство које ионако кубури са новцем радије ће за своје потребе да плати јефтинији пасуљ из увоза него домаћи.
Наши произвођачи су се окренули другој производњи, а они који би га и сејали не могу у оваквим околностима да се изборе са конкуренцијом из увоза.
Штавише и они мали произвођачи тешко да ће на неку градску пијацу донети свој пасуљ, уколико га произведу. Њега ће радије оставити себи, а нама који не знамо продаће увозни ( купљен у маркету) по папреној цени тврдећи да је домаћи.
Било како било, остадосмо ми без пасуља из Србије!
извор: boljazemlja.com
Буди први са коментаром