… Иако је од октобра 1941. била иницијатор и организатор акције спасавања српске деце из логора, у коју су се касније укључиле десетине других људи, Дијана Будисављевић се није уклапала у званичан историографски наратив о Другом светском рату у Југославији. У њему су увек у првом плану били Комунистичка партија Југославије и њене организације, тако да је и акција спасавања деце из логора представљана као њихово дело. У стварности, акција је била плод личне иницијативе Дијане Будисављевић и она је настојала да тако и остане, мада јој је било јасно да су у њу укључени и комунисти. Она је пред очима имала искључиво хумане мотиве и свака помоћ у спасавању хиљада деце од сигурне смрти била је добродошла. Другим речима, говорећи речником тог времена, она није била „организована“, а ни неке друге околности јој нису ишле у прилог. Она је била Аустријанка и са својим мужем др Јулијем Будисављевићем припадала је загребачкој друштвеној елити и кругу малобројних Срба који су поштеђени прогона у усташкој држави. За носиоце нове власти то се граничило са колаборацијом. Осим спасавања деце из логора, њиховог лечења и збрињавања, свакако један од највећих резултата хуманитарне акције која је добила име по самој Дијани Будисављевић било је формирање картотеке спасене деце. Она је знала да ће после ослобођења ту картотеку преузети нека државна установа. Међутим, била је тешко повређена начином на који су јој нове власти одузеле картотеку са знацима које је само она могла да дешифрује, као и искључивањем из рада на помоћи раздвојеним породицама. Пред крај живота она се са мужем преселила у родни Инсбрук, где је и умрла.
Но, вратимо се књизи која је пред читаоцима. Иако се Куес пре свега ослањао на дневник Дијане Будисављевић, његов извор су била и сведочења других учесника акције спасавња, као и обимна историографска литература. Романескна форма излагања је аутору дала извесну слободу у тумачењу догађаја, али је он донекле себе обавезао на то да његово излагање буде у складу са историографски утврђеним чињеницама. На то упућује не само обиман списак извора, него и поговор. У њему је аутор дао и своју оцену историјског периода којем је књига посвећена, као и историографије и утицаја политичких догађаја на њу, поготово у време распада Југославије у последњој деценији прошлог века. Историја Југославије у Другом светском рату, као и историја Независне Државе Хрватске, изузетно су сложене историографске теме. Њихово разумевање и интерпретација велики су изазов не само за публицисте као што је Куес него и за професионалне историчаре. Стога и не чуди да се у излагању могу наћи оцене и описи догађаја који не следе историјски утврђене чињенице или то чине само делимично. На неке од њих аутор ових редова је указао у својим примедбама на одговарајућим местима. Како се Куесова књига не може анализирати као историографски рад, треба разумети да су то само најосновније напомене. И поред тога, треба нагласити да је аутор успео да прикаже магистралне историјске токове и њихове актере, односно да читаоцима представи и акцију добротворне организације Дијане Будисављевић и околности у којима су се оне одвијале.
Главни јунак ове књиге је свакако Дијана Будисављевић. Поред ње пред читаоцем је цела галерија ликова, од представника усташких власти, немачких официра, лекара, усташких полицајаца и команданата, верских великодостојника и хуманитарних радника. Користећи књижевне методе, пре свега динамично излагање и дијалоге, Куес је успео верно да дочара оно што је било основно: атмосферу масовних прогона и смрти. Он је недвосмислено показао да је масовно умирање српске деце у логорима било део планираног уништења српског народа у усташкој држави. Није умањивао ни одговорност немачке војске и њених команданата, при чему је истицао лицемерност политике нацистичке државе. Њој је требао пацификовани простор који је извор јефтине радне снаге и других ресурса. Истовремено, показало се да је немачки утицај у усташкој држави изузетно јак и да је реч немачких официра одиграла значајну улогу у акцији спасавања српске деце из усташких логора. И ту је улога Дијане Будисављевић била незаменљива јер се захваљујући њеној упорности и друштвеним везама успорио механизам масовног убијања, што је омогућило спас неколико хиљада деце од сигурне смрти из усташких логора.
Књига Вилхелма Куеса Дијанина листа има изузетан значај за упознавање широке јавности са једним тако значајним хуманитарним подухватом какав је спасавање српске деце из усташких логора. Аутор је успео у ономе што је било најважније: да верно прикаже акцију спасавања коју је организовала Дијана Будисављевић, сву њену драматику и њене главне актере, као и целину догађаја и њихову историјску позадину. Драматика и трагика самих догађаја били су захвална тема управо за овакав начин њиховог представљања. Поново се показало да су књижевна средства и њени методи веома блиски историографији и да њихова симбиоза може да пружи значајне резултате. На крају треба нагласити да је ова књига међу оним делима, било да су историографска у ужем смислу речи, било да су документарна или романескна проза, која на велика врата уводе хумани наратив у историју Другог светског рата. Тек на тај начин та историја добија уверљивост и снагу универзалне поруке
Буди први са коментаром