У доба технолошког напредка, када су деца још од најранијег детињства технолошки оспособљена, у великој мери ненавикнута на физичке активности у виду игре, на довољно учења и сазнавања кроз игру, на забаву која не подразумева „покретне слике“, специјалне ефекте, клипове и остале мултимедијалне садржаје, и сама едукација деце захтева много више од класичног, традиционалног образовног процеса. Створили смо дигиталну гнерацију!
Сходно томе, данашњој деци су књиге постале „досадне“, оптерећујуће и недовољно адекватне, као извор информација које они, након процес учења, треба да репродукују. Иновације у настави у виду различитих додатних садржаја, који пружају учење и ван књига и на нетрадиционалан начин, су дале извесне резултате, али све то није довољно. Већ годинама се говори о увођењу дигиталних уџбеника, који би требало да уклоне или бар умање све потешкоће са којима се срећу ученици при савладавању градива.
Дигитални уџбеници представљају напредни тип уџбеника, који је обогаћен, сликама, видео материјалима, аудио материјалима, 3D анимацијама, кратким филмовима итд., а све у складу са регуларним планом и програмом. Ученици ће моћи самостално или уз помоћ наставника да користе све те материјале у процесу учења, као што ће моћи и да изводе неке експерименте, како у учионици, тако и код куће. Главна сврха дигиталних уџбеника је да образовање учини јефтинијим, приступачнијим, занимљивијим и, сви се надају, лакшим.
Дигитализација у школском систему је неопходна, али је питање колико смо ми спремни за то. Од 1. септембра 2018. године, дигитални уџбеници ће бити уведени у наставу, али неће бити и обавезни. И даље ће се, бар још неко време користити класични папирни уџбеници јер је дигитализација процес. Поред тога, стручни кадар је имао врло мало времена да оформи дигиталне уџбенике, чија се израда одвијала упоредо са изменама плана и програма за први и пети разред основне школе и први разред средње школе. Затим, ни наставнички кадар није припремљен, а у највећој мери ни оспособљен за коришћење ових уџбеника. Тај проблем ће бити решен тако што ће, у виду пилот пројекта, 1.000 до 2.000 наставника имати додатну обуку. Премијерка, Ана Брнабић, је најавила и да ће се у току ове године, у оквиру пројекта, спровети “ Повезивање школа“, што подразумева увођење брзог интернета у све школе и увођење дигиталних уџбеника у 2.000 учионица. Да би дигитализација у образовању била успешна, неопходно је испунити услове за њену реализацију – школе морају поседовати одговарајућу опрему, затим свака школа мора имати интернет, поред тога ,наставнички кадар који је оспособљен за употребу савремених технологија. На послетку, и сви ученици морају, у кућном окружењу, испунити све неопходне услове за коришћење дигиталних уџбеника – поседовање PC рачунара, паметног телефона или таблета, интернета и основног знања везаног за коришћење свих садржаја које они нуде.
Оно што засигурно можемо тврдити је да нове генерације, ново доба, захтева и нови, савременији приступ у настави. Међутим, кад се подвуче црта, закључујемо да ће дигитални уџбеници донети бољитак у образовном систему јер ће образовање бити јефтиније, доступније, блискије ученицима, занимљивије и перманентније за њихову будућност. Са друге стране, оно што нас забрињава, а не тиче се опремљености и оспособљености, је чињеница да ученици, још од раног детињства проводе исувише времена уз савремене технологије. Иако чак 95% ученика поседује таблет или паметни телефон, врло ретко их користе за учење. Сви су сагласни у томе да би требало употребу технологије свести на разумну меру, а нико се не усуди да каже колико је то. Ранко Рајовић, стручњак за рани развој интелигенције код деце, сматра да након пола сата проведених испред таблета или рачунара, треба да уследи сат времена играња на отвореном. Кад дете проводи превише времена у виртуелном свету, а потом узме књигу у руке, тешко се концентрише. Са друге стране, папирна књига захтева фокус ученика, и тражи да сву своју пажњу усмери на процес учења. Дигиталне књиге то не захтевају јер, управо, разнолик садржај даје могућност много „лежернијег“ учења и на тај начин, постоји бојазан, да ће деци лутати пажња, што ће дати слабије коначне резултате. Када се већ толико говори о прекомерној употреби савремене технологије, не смемо изузети ни питање здравља будућих генерација, које би могле још дубље да загазе у проблеме – ослабљени вид, гојазност, проблеми са кичмом, недовољна социјализација личности,…
Зато ће од 1. септеембра дигитални уџбеници бити уведени, али не и обавезни, па ћемо у блиској будућности моћи да сагледамо све резултате и сумирамо шта нам је добро, а шта лоше донела дигитализација.
Аутор: М.Р.
Буди први са коментаром