Нема му равног у малом позоришту званом Збор грађана. Тамо је он најгласнији, најљући, непоколебљив. Туче и по власти и по опозицији, глумећи једину моралну вертикалу у мору покварених. Док му пена иде на уста од приче о „народу“ и „пропасти државе“, „корупцији“, у џепу му вибрира телефон – стижу поруке о каматама које су легле.
Он на трибини виче против корупције, а увече у мраку ресторана броји новац иисцеђен из туђе беде. Док продаје маглу о слободи, себи купује станове по Београду. Сваки тај квадрат, сваки нови кључ, плаћен је нечијим очајем, нечијом одузетом кућом, нечијим страхом.
Његова прича је само параван јер он не мрзи систем, он га користи да би сакрио сопствени смрад. Прозива „лопове“ само да нико не би погледао у његове пословне књиге, где су имена људи којима је ставио омчу око врата. Маска активисте служи му као панцир.
Од следећег текста износимо нектетнине које има у власништву, које се воде на њега и његове ближње. Уз изводе пореске управе о свим регуларним приходима које има. Након тога ћемо замолити државне органе да детаљно испитају порекло тог капитала.
Доста је јахао.
Буди први са коментаром