Одувек волим да помажем људима – да науче, открију и превазиђу препреке. Кад год бих дала све од себе да усрећим некога, усрећила сам себе још више. То је реално, интензивно осећање – радост давања, могућност да неком омогућиш и даш оно што му недостаје. И никада нисам одустајала од те потребе, иако сам свесна да се свест људи свакодневно мења, да су се потребе свеле на површне контакте. Упорно сам бежала, успевам чак и након много година да се држим изван тога.
Мислила сам да је овога пута другачије, да разумем свет, да коначно видим нити по којима живот функционише. Осетила сам да припадам, да сам тачно ту где треба да будем. И тај осећај је донео мир, спокој и задовољство. Заборавила сам на неправду, на поделе, неједнакост и декларисање. Избрисале су се све разлике. Увек сам се питала зашто људи уживају у томе да истичу разлике међу њима. Веровала сам да и највеће непријатеље може повезати иста мука и створити од њих изузетно јаку силу. Најбоље је када смо сви једнаки –удишемо исти ваздух, пијемо исту воду, болујемо од истих болести… Зашто онда не бисмо били једнаки и у томе када је живот у питању?
Данас се чини да је другачије, да сам се потпуно преварила! Можда нисам у складу са садашњим временом и схватањем живота. Данас се чини да и људски живот има цену. Лагано се развија спознаја о овом тврђењу, доказује се само, без захтева, али ја, вечити сањар и оптимиста не желим да прихватим болну истину. Желим да живим у уверењу да је свет и даље обојен онако како га одувек видим, желим да дам све од себе да помогнем онима којима је потребно. Сећам се сваке ситнице, сваког осмеха и сузе оних којима сам улепшала дан. Немерљив је осећај задовољства приликом испуњавања нечије жеље. Захвалност, мио поглед, срећа и бесконачна љубав. То је оно чему увек тежим када помажем, осећај који ствара зависност и коме често имам потребу да се вратим. Живот нема цену! Колико год нам било тешко, колико год да смо различити, довољно је да бар на тренутак прескочимопонор и пустимо оно исконско из себе – потребу да некоме помогнемо. То је основни разлог зашто постојимо. Да није људи пожртвованих и доброг срца, не би било ни људског рода. Одавно бисмо изумрли као диносауруси, можда би се развила нека друга врста слична нашој и кроз историју нас памтила као сурова и безосећајна бића.
Дајмо шансу животу, помозимо без обзира на то што можда постоји непремостив јаз! Добро се добрим враћа! Омогућимо свима да на исти начин удишу живот, поделимо боли и откријмо радост давања! Можда пронађемо излаз из суровог лавиринта стварности и откријемо потпуно нову димензију живота – свет у коме царују хуманост, љубав и неизмерна срећа!
Б.Ц.
Буди први са коментаром