Изборна кампања увелико траје, бар се тако може видети из медија. Кажу, „прво почисти своје двориште па гледај у туђе“. Ако искористимо ову изјаву за кампању, то би можда значило „гледај локал, па тек онда државу“. Гледам локал, и чудим се. Гледам и читам локалне медије, и још више се чудим.
„Где сте људи, изађите, потпишите опозициону листу, организујте протест“, само су неки од наслова у појединим локалним медијима. Не би ме зачудило, далеко било, да осване и наслов „рушите, узмите мотке, оружје“. И све то од новинара који би требало да буду професионалци, непристрасни, да пишу „ни по бабу ни по стричевима“. И како веровати у оно што прочиташ ако је новинар заузео нечију страну? Грађани траже истину, објективност, непристрасност. Не треба им новинар који ће да их позове да изађу на улицу, да гласају за овог или оног. Томе уосталом служе политичари. Када новинар своје политичко опредељење (на које свакако има право, и то се уопште не доводи у питање) пренесе на прилог, извештај, репортажу значи да је престао да буде новинар и сада је партијски послушник или како се данас то модерно каже „бот“. Ботују функционери, активисти, сада и новинари. Грађани новинарима треба да верују. Како, ако их они путем медија убеђују да изађу и потпишу и дају свој глас опозицији, што је случај претходних дана у Прокупљу?
Знају Прокупчани коме ће да дају глас и ко је колико урадио за град и грађане, ту нема бриге. Сада ме брине једно, где је нестало оно време када су новинари заиста били новинари?
Буди први са коментаром