На данашњи дан

 На данашњи дан 6. октобар 1894. рођен је српски писац Момчило Настасијевић, једна од најснажнијих песничких личности српске литературе између два светска рата и претеча модерне српске драме, који се одликовао оригиналношћу стила и изузетном језичком инвенцијом. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до смрти 1938. био професор гимназије. Писао је лирске песме, драме и приповетке са старословенским мотивима, улазећи елиптичним и привидно архаичним изразом у вирове страсти и „тамне вилајете“ људске природе. Дела: песме „Лирски кругови“, приповетке „Из тамног вилајета“, либрето „Међулушко благо“, драме „Код вечне славине“, „Недозвани“, „Газда-Младенова кћи“.

Туга у камену

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож рођени зарије се крик.

И крвљу ту па ту
матером у круг.

А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

И секира кад љуто
засече дуб;

и јагњету вук, – кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

Слобода робу, – одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко, –
одужити дуг.

Све зове, –
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

Буди први са коментаром

Оставите коментар

Ваша емаил адреса неће бити објављена


*