Ово је истинита прича о једном кућном љубимцу, али није јединствена. Има их још ко зна колико сличних. Јер људи су такви, воле, па забораве или им просто прође „мерак“. Ова прича је подсетник и упозорење свим садашњим и будућим власницима љубимаца. Пре него узмете у своје руке то дивно незаштићено створење, размислите да ли ћете увек бити у стању да га храните и негујете? Да ли можете да га волите безусловно, као што ће оно волети вас? Да ли можете да му пружите довољно топлине и да ли ћете, када вам буде досадило, да наставите да га штитите или ћете га избацити на улицу? Ова тужна трича позива све људе доброг срца да поставе границу између себичлука и потребе и опомену себе на то да љубимац није играчка коју ћете бацити када се будете заситили играња.
Дотична госпођица је добила на поклон за рођендан малу слатку пудлу Диди. Обе су биле принцезе, пудлу су обожавали, редовно је шишана, купана и сређивана. Свуда су ишле заједно. А онда је госпођица пронашла љубав и доселила се у наш комшилук. Диди је и даље била принцеза, али је свакога дана осећала да се нешто мења, да љубав према њој слаби. Била је у праву, стигла је беба. И више није постојала могућност да две мале принцезе живе заједно у скученом стану, зато је Диди завршила на улици. Неспремна на живот ван куће, није дуго издржала притисак околине. Гладовала је, није умела да се штити. Поједини добронамерни пролазници су је повремено хранили. Али, нико није могао да је заштити од крволочних паса у време парења. Убрзо је усамљена, прљава, изнемогла и гладна добила младе. Неспремна да се о њима брине, тумарала је улицама у потрази за храном. Једног јутра њена патња се завршила – прегазио је неки пребрзи ауто! А младунци? Ако преживе и њих сигурно чека слична судбина. Могло би се рећи да је срећа за њу, јер јадна мала напуштена душа је туговала, можда више него човек. Ако изоставимо улепљену и прљаву длаку а погледамо у њене очи, из њих су стално текле бистре сузе, као да су понављале: „ Не одбацујте ме, некада сте ме желели!“
Б.Ц.
Буди први са коментаром