Једна од лепших ноћи овог лета. Упорно опуштајућа, почела још раним сумраком када сам загрљајем успавала моју малу љубав. Беспрекорна, једна од оних ноћи када очекујеш да након напорног дана утонеш у снове лагано и безбрижно. Тиха, без тупих удараца кишних капи о олуке. Само се у даљини повремено чује лавеж гладног шарпланинца, кога су власници, по навици, поново заборавили да нахране. Тужан лавеж везане звери, којој недостаје љубав и пажња. Али није то оно што је изазвало инсомнију ове лепе ноћи. Не могу открити узрок томе што моје мисли не престају да лутају, што размишљам брзином светлости и што се смењује гомила идеја. Не идем ка понору, не размишљам о бескрају, не тугујем и не видим да постоји неки нерешив проблем! Зашто сам онда овде? Зашто нисам у прелепом рају снова и одгризам укусан залогај омиљеног егзотичног воћаи испијам коктел на пешчаној плажи, док у дубоком хладу палме уживам под спретним рукама препланулог масера? Или жичаром стижем на врх омиљене планине и уживам у еху и крицима слободе?
Моје мисли лутају. Никако да се саберу, повежу и смире и дозволе ми да утонем у сладак сан. Лете, на све стране, одједном гомила идеја које не могу да чекају неки бољи тренутак или бар јутро да се остваре. Десни бок…..неудобно, леви бок…јао, окрет на леђа…поново у круг – покренута је лавина нових идеја. По први пут ми се чини да је кревет јако неудобан, превише тврд, па превише мек, досадан! Јастук низак, па превисок, можда је захладнело али није…сувише је топло за мој мекани прекривач. Десно моја мала љубав, миран и предиван, мирише на сунчан дан и срећу. Лево моја велика љубав, повремено кроз сан објасни понеку ситницу и одговори на питања док спава. Тако су слатки и невини док сањају оно што су највише желели тога дана. Пољубим обојицу, покријем их да не озебу и покушам да оставим бахате мисли иза себе. Али слаткиш зове, не престаје да испушта звук који мами да га у трену стрпам у уста и осетим на непцу сву лепоту скривеног залогаја. Можда ћу сада након слатке ноћне крађе моћи да се упустим у коштац са сновима.
Бројим…звезде, опружим се на љуљашци и покушам да потонем…не, ове ноћи није то за мене! Посматрам обрисе сена по зидовима, провлачим руке по коси, излазим на терасу и посматрам гред испред себе. Прелеп, осветљен, укуткан у котлину, баш какав треба да буде за породични живот. Зашто је овако мирно? Можда зато што је глуво доба ноћи и скоро да нема никога ко би са мном поделио досаду. Ај, скоро ће јутро! Шта је то што ме упорно спречава да одморим уморну главу? Размишљам о предстојећем дану, колико ће ми снаге требати да издржим изазове након блудне ноћи? Да је бар била блудна, није ми донела ништа осим досаде и глади! Тумарам по кући, ућуткујем шарпланинца, покривам моја два срца, продрмам љуљашку, поздрављам се са градом и месецом и покушавам да откријем да ли је овог пута кревет одговарајуће тврдоће. Не знам колико и шта ћу још избројати, можда овчице успеју да ме оборе. Пустите ме досадне идеје, сутра (тј. за неколико сати) је нови, односно исти дан, све ћу урадити, обећавам! Пустите ме да сакупим снагу и будем победник у овој глувој ноћи, препуној нечујних шумова, самоће и досаде!
Б.Ц.
Буди први са коментаром