Њихова прича још није завршила. Она не зна да ли уопште жели да закорачи ка том понору. А он….он гледа у даљине. Види смех, игру и неколико малишана. Ово није прича о несрећној љубави, нема физичке преваре нити неслагања било ког типа. Ова прича је почела опуштено и лепо, као већина љубавних прича. Он је од самог почетка био сигуран да је „она права“. Сањао је бајку, са њом је живео бајку. Био је стасит, диван кестењасти дечак, жељан пажње. Дечак који се кроз живот провлачио, дозвољавајући да све иде својим током,сањајући топао дом са правом љубављу и посао који би радио са љубављу и уживањем. Са неколицином остварених снова и пуно наде у светлу будућност, срео је сасвим случајно њу. А она…није рођена као принцеза. За разлику од њега, саму себе је мукотрпним радом и борбом начинила таквом. Мала, плава девојчица изгубљеног погледа и тужних очију, случајно се нашла испред њега. Учинило му се да је такву чекао читавог живота. Не, нису њене очи биле тужне јер је патила, испунила је већину својих жеља још много пре него што је схватила да јој недостаје неко ко ће обасјати њен поглед. Били су вода и ватра, потпуно различити, комплемент једно другом. Није било пуно тога што их везује, али се чинило да су их различитости нераскидиво спајале. Постали су цео свет, он и она, више нико није могао да их раздвоји.
Њихова прича још увек траје. Иако никада није ни била бајка, живели су као да то јесте. Последњих неколико година је јако тешко за обоје. Њихов свет је потамнео, погледи су се разишли. Не зато што су престали да се труде и воле, не зато што су навикли и живе миран живот мале породице, не зато што постоји прељуба или неразумевање. Он једнако воли њу и мало савршено биће које су добили. Али једнога дана, ни они сами враћајући се у прошлост не могу да открију када, у обома се нешто сломило. Он је почео све дубље да тоне, а она, навикла да се никада не предаје, да га упорно вади из блата. Чини се да је он на корак од безнађа. А она се уморила…од помагања, борбе, савета и падова. Уморила толико да више нема ни снаге ни средстава па подржи његов следећи пад и неуспех. Често јој се као муња појави мисао да постоји начин да побегне од борбе коју стално губи. А онда схвати да би је такав бег одвео у још већи понор, па још чвршће стеже његову руку, грли његов врат и помаже му да стане на ноге. Свакога дана онаизнова одлучуједа оде, али застане, размисли и врати се два корака уназад. Тиња у њој трачак наде, верује да свака мука има крај и да несрећа не траје вечно. Ни данас се није помакла са места, чека, спремна да се до последњег атома снаге бори за њега и своју породицу. А он…занесен, не види сузе и бол у њеним очима. Он сања и безбрижно гледа у даљине…
Буди први са коментаром