Никад не знате да је последњи пут, све док несхватите да нечег више нема.
Последњи пут кад је дете затражило да га узмете у наручје.
Последњи пут кад је питало да дођете по њега у школу.
Последњи пут кад му је затребала ваша помоћ даподигне чашу или сипа сок.
Последњи пут кад сте морали да му додате кашику јерне може да дохвати фиоку сам.
Последњи пут кад је замолио да спава у вашемкревету.
Последњи пут кад је дотрчао код вас јер је ружносањао.
Последњи пут кад је тражила да вас ухвати за руку у шетњи.
Последњи пут кад вам је потрчала у наручје посленеколико сати раздвојености.
Последњи пут кад је затражио да се играте жмурке.
Последњи пут кад је питао да му прочитате причу залаку ноћ.
Никад не знате да је последњи пут. Зато покушајте дацените сваки тренутак са својим дететом као да сеон никада више неће поновити у том сјају и лепотикакав је сад. И ма колико понекад напорно и тешкобило носити, нунати, правити дворац од коцкица, теккад ти тренуци ишчезну, знаћете колико су билидрагоцени. Тек кад приметите да ваше дете самоодлази у школу и враћа се, да не жели да га виуспавате или да се играте с њим, знаћете да је тајпоследњи пут већ прошао и да га више не можетевратити како бисте га пригрлили и заувек сачували у свом сећању. Само још једном да се увуче у вашкревет, само још једном да видите тај осмех олакшањаи радости кад угледа ваше лице на вратима вртића…
Зато, пригрлите сваки тренутак са својим дететом јерникад не знате када ће одрасти.
Буди први са коментаром