Роман „Сродне душе“, Владимирa Вучковићa

 

 

 

Главна тема романа је однос двоје младих људи који трагају за својом сродном душом. Присутне су још две теме – рат 1999. године као крајња последица разорног комунизма у Србији, која није била посебно занимљива домаћим писцима и веома контраверзна и провокативна тема женског промискуитета.

Главно питање, које се у роману поставља је, да ли међу људима уопште постоји сродност душа, посебно у овом времену свеопште и сваковрсне отуђености? Да ли постоје такве емоције и то разумевање у модерном времену, када је душа потпуно утихнула, скоро умрла, а њено место заузео човеков разум као искључив, или још горе, савремена техника?

У једном тренутку свог живота, главни ликови романа помисле да су пронашли своју сродну душу, чини им се да им се тако нешто догађа. У роману је ово питање остављено отворено јер уколико на крају и схвате да су се преварили, они су ипак задовољни, јер су отворили своје душе. Задовољни су јер је тај процес веома тежак, душе се тешко отварају, емоције се још теже ослобађају и због тога данас постоји тескобан и мучан феномен усамљености. Само ретки на крају схвате да у животу нема чуда или се ретко дешавају, већ да је живот саткан од ситних, дневних, личних победа које скупа, на крају, чине чудо.

У роману се приповеда о љубави и истини, налазећи да су то два најважнија појма за људски род, као и о искрености, као најчистијем дару и великој човековој врлини.

Ратна криза 1999. године, ма колико она сама по себи била компликована, изнедрила је једну велику истину, која је саопштена кроз роман – једино се људска душа не мења, без обзира на сву несрећу која је окружује. Кроз све то се провлачи старо правило да битку добија само онај ко је чврсто одлучио да је добије и да се праве победе, личне и опште, извојевају у најтежим тренуцима. Али, ни у једној ситуацији човек не може бити сам, већ природно вапи за сродном душом, коју тешко проналази, спутан сопственим проблемима и особинама, које су у овим временима прилично изражене као што су сујета, завист, мржња, похлепа…

Свака љубав је јединствена, непоновљива, скоро космичка и то у лепоти, срећи, радости или заблуди.

                                                                                                        

Буди први са коментаром

Оставите коментар

Ваша емаил адреса неће бити објављена


*



The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.