Пре реформе Вука Караџића, српска азбука имала је двадесетак више симбола него данас. Његова граматика, коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. године. Том граматиком Вук је представио радикално упрошћену азбуку и правопис српског језика. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.
Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а, Б б, В в, Г г, Д д, Е е, Ж ж, З з, И и, К к, Л л, М м, Н н, О о, П п, Р р, С с, Т т, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Ш ш. Њима је додао једно из латиничне абецеде – Ј ј, и пет нових: Љ љ, Њ њ, Ћ ћ, Ђ ђ, Џ џ.
Из српске азбуке избацио је: Ѥ ѥ (је), Ѣ, ѣ (јат), І ї (и), Ы ы (јери, тврдо и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (ен), Я я (ја), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѭ ѭ (јус), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шч), Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь(меки полуглас).
Буди први са коментаром