21. јануара 1943. године командант логора Јасеновац Ивица Матковић наређује логорашу доктору Недељку Зецу да прегледа најкрволочнијег кољача Јасеновца, Жилета Фригановића.
– „Када сам ушао у собу“, прича др. Зец,
„Жиле је седио у ћошку просторије, потпуно разјарен, рашчупане косе, са крвавим очима и пијаним изразом лица.
На столу је била напола испијена флаша ракије и неколико чашица у нереду.“
– „А дошао си докторе.
Седи ту на столицу, и послужи се ракијом“, рекао је.
– „У соби сам остао сам са њим.
Испочетка ме је одмеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто време несигурним погледом.
А затим је изненада скочио са фотеље, подупро се рукама од сто и унезверено упро поглед у мене.“
– „Знаш ли ти докторе да те сада могу преклати као бравче и да за то никоме нећу одговарати?“
– „Знам, одговорих му кратко а дланови ми се ознојише.
После извесног времена некако се смирио а затим се изненада зацерекао испуштајући неке неартикулисане гласове.“
– „Знаш ли ти докторе зашто сам те зовнуо вечерас овде?
Разумије се да не знаш, али не бој се нећу те заклати.
Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.“
– „Што могнем учинит’ ћу, одговорих, а он нали чашу ракије и одмах је искапи па мени дотури флашу и нареди ми да себи наспем једну.“
– „Елем докторе, сад смо овде нас двојица сами, и ако ико ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш шта те чека.“
– „Знам, одговорих му а неки зној ме обли, иако је увелико био јануар.
Затим је поново испио чашу ракије па испрекидано и неуједначено наставио.“
– „Ти се сећаш када је у августу Јуре Маричић довезао оних 4.000 људи у Градину на клање.“
– „Знам, рекох и прогутах кнедлу, и дан данас ми одзвањају у глави крици жена чију су децу усташе пред њима бацале у ваздух и дочекивале на бајонет.“
– „Е опкладимо се тог дана Перо Брзица, Мате Шипка и ја ко ће више Срба заклати тог дана.
Већ после једног сата био сам далеко испред њих по броју закланих.
Слатко сам се у себи насмејао, јер био је то десети или дванаести пут да их побеђујем у клању, у ствари можда сам их победио и више пута, не знам, ни сам више бројао нисам.
Никад у животу нисам осетио тако блаженство, и након неколико сати беспрекидног клања дошао сам до цифре од 1.100 закланих а Перо и Мате су једва стигли да покољу по 400-500 људи.
Налетих тад на једну лепу Српкињу и одлучих да пре него ју закољем опустим се мало, имао сам времена, ионако сам предњачио од Пере и Мате за 600 људи.
Силовао сам ту девојку, Милица рече да се зове, у ствари звала се, силовао сам ју одмах ту, ту међу лешевима.
И тако док сам био у највећем заносу, случајно бацих поглед у страну и угледах једног постаријег сељака који са неким несхватљивим чином стоји и спокојно гледа мој чин силовања, чак понекад и подсмијавајући се мало.
Тај његов блажени поглед некако ме пресекао, учинило ми се као да сам се из оног највећег заноса одједном скаменио и једно време нисам могао да се макнем.
Одједном сам рекао себи:
„Човече ти си најбољи кољач Јасеновца, заклао си их на хиљаде, не може ништа да те погоди, ти немаш срце, немаш осећаје.“
Дођох мало себи и одмах Милицу преклах у једном потезу, јер ми је нож још био причвршћен за руку, оставих је да грца у сопственој крви а ја потрчах према том сељаку.
Од њега сазнах да је он неки Вукашин, Вукашин Мандрапа из села Клепаца код Чапљине, Херцеговац.
Рече ми да су му усташе у кући све побиле а њега су послали овде у Јасеновац.
Он то све причах са неким недокучивим миром, миром који је мене погађао теже него јауци оних људи у позадини које су Перо и Мате увелико клали.
Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбукта жеља да му тај мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим понос најбољег кољача Јасеновца, који је био на тренутак пољуљан.
Издвојих га и поклекну га на један пањ, затим му наредих да на сав глас викне „Живео поглавник Павелић“, и да ако то не каже, да ћу му одсећи ухо.
Вукашин је ћутао.
У једном потезу сам му одсекао лево ухо, набрзину, јер сам то радио већ.
Није рекао ни речи.
Поново сам му рекао да виче „Живио поглавник Павелић“, или ћу му одсећи и друго ухо.
Он је и даље ћутао.
Одсекао сам му и десно ухо и продрао се сав избезумљен на њега да виче „Живио поглавник Павелић“ или ћу му одсећи и нос.
Није ништа рекао и одсекао сам му и нос а он није ни гласа пустио.
Четврти пут сам му наредио да виче „Живио поглавник Павелић“ или ћу га исећи на комаде и извадити му срце из груди, он ме је само погледао, уперивши поглед директно кроз мене и полако и разговетно рече:
„Само ти дијете ради свој посао.“
Те његове последње речи су ме потпуно избезумиле, скочио сам на њега и ископао му очи, пресекао грло од уха до уха и затим му одмах извадио срце.
Брзо сам га ногама сјурио у јаму са мртвима јер нисам више могао да га гледам.
Али тад је нешто у мени препукло, те ноћи нисам могао више никога да закољем.
Док се све то дешавало Перо и Мате су без прекида клали, на крају је Перо Брзица победио заклавши 1.360 Срба, и ја сам му без речи платио опкладу.“
Наставља причу доктор Зец:
– „После ове чудовишне исповести Жиле је наједаред умукао, унезверено се загледао неђе у даљину и неко време тако остао као камена фигура.
Затим су му почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је севао около, стезао шаке и заривао себи нокте у дланове, почео је неправилно да дише.
Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем.
Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на колена испред мене.
У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку.
Тек после првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем његове речи.“
– „Докторе, ко Бога те молим, помози ми.
Ја знам да сам кукавица што не могу сам себи прекратити ове муке једним метком из пиштоља.
Ни клање ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша ми више не помажу, не помаже ми више ни исповест, ни молитва логорског фратра Брекала.
Не помаже ни разврат са женама, ни пиће ни оргијање.
Ништа ми више не помаже.
Више не могу да поднесем ове муке.
Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија.
Ти врло добро знаш ко сам ја.
Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, усташа који је поклао десетине хиљада Срба и највеће задовољство доживљавао у клању, тај Жиле је сада последња рупа, због тамо неког старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.
Не кољем докторе већ 7 дана, кад год у мучењу и клању покушам да доживим стари занос и задовољство, увек ме изнова прострели Вукашинов поглед и тада малаксам, бацим нож и не могу више да кољем.
Почео сам пуно да пијем, али то ми помаже само на тренутак.
Свако вече ме изненада тргне глас „Само ти дијете ради свој посао.“
Звао сам те докторе јер је прекосутра у логору лечнички преглед за комисију.
Ти ћеш у комисији бити као доктор и даваћеш стручне предлоге.
Докторе преклињем те, пошаљи ме неђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам смирити.
Само ме докторе макни из Јасеновца, овде више ни дана не могу бити.
Од неколико хиљада закланих, Вукашин ме сваке ноћи прогања.“
– „Добро, предложићу да те пошаљу у Липик“, одговорио сам му.
А он се после хистеричног плача придигао, стао испред мене и мрко ми добацио:
„Сад знаш све, можеш ићи.“
Након завршетка Другог светског рата Мате Шипка бива ухапшен и осуђен на смрт стрељањем.
Жиле Фригановић бежи у унутрашњост Аустрије, према Салзбургу у Америчку зону.
Ту се притајио и припремао за прелазак у Италију.
У Италију прелази након што је формиран Хрватски народни отпор.
У јесен 1946. године преобучен као Перуански редовник прелази у Италију и скрива се у Фиренци, касније у Напуљу.
У Италији борави до септембра 1948. године када бежи у Аргентину.
Пуних 16 година требало је агентима Српске службе Државне Безбедности, одреда за праћење усташке емиграције да лоцирају Жилета Фригановића у Аргентини.
У мају месецу 1961. године тројица агената послатих из Београда, након две недеље праћења успевају да ликвидирају Жилета Фригановића у његовом стану у Буенос Аиресу.
Трећег кољача из Јасеновца, Перу Брзицу служба Државне Безбедности лоцира у САД-у у Форт Вејну у Индијани 1965. године.
Одред за праћење усташке емиграције одлучује да се иде на његову ликвидацију, али од акције се одустаје 1970. године када му се губи сваки траг.
Предпоставља се да је умро.
Сваке године крајем месеца маја Српска Православна црква прославља Светог новомученика Вукашина Јасеновачког.
Буди први са коментаром