Заборављени херој „гвозденог пука“

      Ово је прича треба да нас подсети на то да „срећа прати храбре“. У прокупачком музеју, налази се само једна слика овог двоструког витеза из Шарене Букве, Раденка Кривокуће. Није било података о њему, па смо се потрудили да пронађемо биографију и живот овог ветерана пренесемо на папир, да бисмо још једном подсетили читаоце на тежак живот и борбу јунака топличког округа. Он је само још један у низу отреситих јунака, који је у себи спојио храброст топличког граничара са постојаношћу слободних домаћина и био је кадар да се одупре свакој невољи. Незваничан податак, узет од његових потомака, је да је његова мајка на рођењу рекла: „Сине, дајем ти сву своју срећу да те у животу прати и да те никада не окрзне ни један метак!“ Љубав мајке је бесконачна, тако је и било.

      Раденкова породица се приликом насељавања топличког округа нашла у селу Шарене Букве (садашња Миљковица). Рођен је 15.02.1890. године у суседном селу Бејашница, од оца Дамјана и мајке Илинке. Своју младост је провео у ратовима. Када је напунио 22 године, кренуо је на служење војног рока у Ниш, када га је затекла мобилизација за рат против Турака. Већ у том рату се истакао борбама на Куманову, Прилепу и Битољу, па је за показану храброст одликован Сребрном медаљом за храброст и унапређен у чин каплара. Због опасности од бугарског напада, ни после рата није уследила демобилизација, него је цела српска војска остала под оружјем. И већ у лето 1913. године, без одмора и предаха, војници почињу други рат. У рату против Бугара, 1913. године, Раденко се прославља као бомбаш у тешким борбама на Брегалници и Грленским висовима. На тим несрећним висовима, где су вођене задње али и најкрвавије борбе овог рата, Раденко је показао изузетну храброст, због чега је опет одликован, овог пута Златном медаљом за храброст и унапређен у чин поднаредника.

      Жилави Раденко је поред храбрости имао и доста среће. Успео је да преживи све дотадашње крваве битке и страшну епидемију колере. И као резервни поднаредник кренуо је у трећи рат, овог пута против Аустрије. Истакао се у борбама на Церу и Дрини а Карађорђеву звезду са мачем је добио за подвиг код села Липолиста. То су били тешки дани када се српска војска, под притиском надмоћнијих аустроугарских армија, повлачила са Дрине према Колубари а са њом непрегледне масе ојађеног народа, који није смео да чека окрутног окупатора. Раденков пук је имао задатак да брани одступницу те измешане масе војске и народа, што је увек најтежи задатак и они који га добију могу се сматрати жртвованим. Код села Липолист „гвоздени пук“ је неколико дана задржавао надмоћније аустроугарске снаге, желећи да српским трупама обезбеди довољно времена  да се у реду повуку. Пук није само бранио положаје код Липолиста. Јуначки командант пука, пуковник, Миливоје Стојановић, је тражио да се ноћу врше и дрски противнапади на надмоћнијег непријатеља и тако се ослаби његова моћ. Као командир једне десетине, поднаредник Раденко је извео прави мали подвиг, када је ту код Липолиста са својим десетином успео да ликвидира непријатељске страже, провуче се у њихову позадину, изненади једну аустијску чету на спавању и бомбама је у потпуности растроји. У тој гужви, заробио је и три непријатељска војника и у повлачењу их живе провукао и предао команданту батаљона. За овај подвиг је одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, указом бр. 11.102.

      На Солунском фронту, Раденко се посебно истакао, у борбама 1916. године на Горничеву, у луку Црне Реке, на Чукама и посебно за време крвавих борби на коти 1212. На знаменитом „Списку најхрабријих подофицира и редова“ другог пешадијског пука „Књаз Михајло“, име Раденка Кривокуће налази се на првом месту. И није случајно записан као први. Наиме, у том документу су описани најважнији подвизи тих најхрабријих ратника. За Раденка се ту каже да је бомбама освајао положаје код Горничева, да је био први који је приликом форсирања Црне Реке искочио на супротну обалу и бомбама уништио бугарске стражаре. Највећи подвиг је начинио за време српских борби на коти 1212, када је у критичном моменту погибије командира чете, као наредник преузео команду над четом, повео је у контрајуриш и сачувао положај. За овај подвиг, Раденко је награђен још једном Карађорђевом звездом са мачем, овог пута сребрном. Такође је и посебно похваљиван наредбама команданта Моравске дивизије и команданта Прве армије.

      У пуковском операцијском дневнику је остао записан и последњи ратни подвиг Кривокуће. Наиме, приликом пробоја Солунског фронта, наступање Моравске дивизије, одржавао је и један дивизион брдске артиљерије. Неколико топова тог дивизиона подржавало је наступање „гвозденог пука“ и када је у једном тренутку пук добио наређење да се ротира улево, артиљерци су остали усамљени и то баш у тренутку када су се у даљини појављивали таласи бугарске пешадије. Пошто артиљерци никада не воде блиску пешадијску борбу, оставили су топове и побегли у позадину. Наредник Раденко Кривокућа је приметио шта се догађа и са својом десетином је потрчао према напуштеним топовима, запрегао остављене коње и пред носом бугарских јединица спасио брдске топове. За овај подвиг је био одликован још једном Златном медаљом за храброст.

      Раденко Кривокућа је био најхрабрији међу храбрима. Био је и најоликованији подофицир у „гвозденом пуку“. Имао је две Карађорђеве звезде са мачевима, две Златне медаље за храброст, Сребрну медаљу за храброст, двеЗлатне медаље за војничке врлине, златну медаљу за ревносну службу и високи руски орден за храброст, Крст светог Ђорђа 4. степена. За показану храброст, сналажљивост, пожртвовање и испољену вештину у командовању, унапређен је у чин резервног потпоручника још док је трајао рат. Поручник је постао 1925. године, капетан 2. класе 1929. а капетан 1. класе 1933. године.Касније је живео у свом селу, где му је супруга Вукана родила сина Милосава. Раденко је живо отеловљење познате латинске изреке да „срећа прати храбре“. Преживео је два балканска и два светска рата, а опет дочекао дубоку старост. Умро је 08.02.1978. године природном смрћу, у 88. години живота и сахрањен је у свом селу.