Zaboravljeni heroj „gvozdenog puka“

      Ovo je priča treba da nas podseti na to da „sreća prati hrabre“. U prokupačkom muzeju, nalazi se samo jedna slika ovog dvostrukog viteza iz Šarene Bukve, Radenka Krivokuće. Nije bilo podataka o njemu, pa smo se potrudili da pronađemo biografiju i život ovog veterana prenesemo na papir, da bismo još jednom podsetili čitaoce na težak život i borbu junaka topličkog okruga. On je samo još jedan u nizu otresitih junaka, koji je u sebi spojio hrabrost topličkog graničara sa postojanošću slobodnih domaćina i bio je kadar da se odupre svakoj nevolji. Nezvaničan podatak, uzet od njegovih potomaka, je da je njegova majka na rođenju rekla: „Sine, dajem ti svu svoju sreću da te u životu prati i da te nikada ne okrzne ni jedan metak!“ Ljubav majke je beskonačna, tako je i bilo.

      Radenkova porodica se prilikom naseljavanja topličkog okruga našla u selu Šarene Bukve (sadašnja Miljkovica). Rođen je 15.02.1890. godine u susednom selu Bejašnica, od oca Damjana i majke Ilinke. Svoju mladost je proveo u ratovima. Kada je napunio 22 godine, krenuo je na služenje vojnog roka u Niš, kada ga je zatekla mobilizacija za rat protiv Turaka. Već u tom ratu se istakao borbama na Kumanovu, Prilepu i Bitolju, pa je za pokazanu hrabrost odlikovan Srebrnom medaljom za hrabrost i unapređen u čin kaplara. Zbog opasnosti od bugarskog napada, ni posle rata nije usledila demobilizacija, nego je cela srpska vojska ostala pod oružjem. I već u leto 1913. godine, bez odmora i predaha, vojnici počinju drugi rat. U ratu protiv Bugara, 1913. godine, Radenko se proslavlja kao bombaš u teškim borbama na Bregalnici i Grlenskim visovima. Na tim nesrećnim visovima, gde su vođene zadnje ali i najkrvavije borbe ovog rata, Radenko je pokazao izuzetnu hrabrost, zbog čega je opet odlikovan, ovog puta Zlatnom medaljom za hrabrost i unapređen u čin podnarednika.

      Žilavi Radenko je pored hrabrosti imao i dosta sreće. Uspeo je da preživi sve dotadašnje krvave bitke i strašnu epidemiju kolere. I kao rezervni podnarednik krenuo je u treći rat, ovog puta protiv Austrije. Istakao se u borbama na Ceru i Drini a Karađorđevu zvezdu sa mačem je dobio za podvig kod sela Lipolista. To su bili teški dani kada se srpska vojska, pod pritiskom nadmoćnijih austrougarskih armija, povlačila sa Drine prema Kolubari a sa njom nepregledne mase ojađenog naroda, koji nije smeo da čeka okrutnog okupatora. Radenkov puk je imao zadatak da brani odstupnicu te izmešane mase vojske i naroda, što je uvek najteži zadatak i oni koji ga dobiju mogu se smatrati žrtvovanim. Kod sela Lipolist „gvozdeni puk“ je nekoliko dana zadržavao nadmoćnije austrougarske snage, želeći da srpskim trupama obezbedi dovoljno vremena  da se u redu povuku. Puk nije samo branio položaje kod Lipolista. Junački komandant puka, pukovnik, Milivoje Stojanović, je tražio da se noću vrše i drski protivnapadi na nadmoćnijeg neprijatelja i tako se oslabi njegova moć. Kao komandir jedne desetine, podnarednik Radenko je izveo pravi mali podvig, kada je tu kod Lipolista sa svojim desetinom uspeo da likvidira neprijateljske straže, provuče se u njihovu pozadinu, iznenadi jednu austijsku četu na spavanju i bombama je u potpunosti rastroji. U toj gužvi, zarobio je i tri neprijateljska vojnika i u povlačenju ih žive provukao i predao komandantu bataljona. Za ovaj podvig je odlikovan Zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, ukazom br. 11.102.

      Na Solunskom frontu, Radenko se posebno istakao, u borbama 1916. godine na Gorničevu, u luku Crne Reke, na Čukama i posebno za vreme krvavih borbi na koti 1212. Na znamenitom „Spisku najhrabrijih podoficira i redova“ drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihajlo“, ime Radenka Krivokuće nalazi se na prvom mestu. I nije slučajno zapisan kao prvi. Naime, u tom dokumentu su opisani najvažniji podvizi tih najhrabrijih ratnika. Za Radenka se tu kaže da je bombama osvajao položaje kod Gorničeva, da je bio prvi koji je prilikom forsiranja Crne Reke iskočio na suprotnu obalu i bombama uništio bugarske stražare. Najveći podvig je načinio za vreme srpskih borbi na koti 1212, kada je u kritičnom momentu pogibije komandira čete, kao narednik preuzeo komandu nad četom, poveo je u kontrajuriš i sačuvao položaj. Za ovaj podvig, Radenko je nagrađen još jednom Karađorđevom zvezdom sa mačem, ovog puta srebrnom. Takođe je i posebno pohvaljivan naredbama komandanta Moravske divizije i komandanta Prve armije.

      U pukovskom operacijskom dnevniku je ostao zapisan i poslednji ratni podvig Krivokuće. Naime, prilikom proboja Solunskog fronta, nastupanje Moravske divizije, održavao je i jedan divizion brdske artiljerije. Nekoliko topova tog diviziona podržavalo je nastupanje „gvozdenog puka“ i kada je u jednom trenutku puk dobio naređenje da se rotira ulevo, artiljerci su ostali usamljeni i to baš u trenutku kada su se u daljini pojavljivali talasi bugarske pešadije. Pošto artiljerci nikada ne vode blisku pešadijsku borbu, ostavili su topove i pobegli u pozadinu. Narednik Radenko Krivokuća je primetio šta se događa i sa svojom desetinom je potrčao prema napuštenim topovima, zapregao ostavljene konje i pred nosom bugarskih jedinica spasio brdske topove. Za ovaj podvig je bio odlikovan još jednom Zlatnom medaljom za hrabrost.

      Radenko Krivokuća je bio najhrabriji među hrabrima. Bio je i najolikovaniji podoficir u „gvozdenom puku“. Imao je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Zlatne medalje za hrabrost, Srebrnu medalju za hrabrost, dveZlatne medalje za vojničke vrline, zlatnu medalju za revnosnu službu i visoki ruski orden za hrabrost, Krst svetog Đorđa 4. stepena. Za pokazanu hrabrost, snalažljivost, požrtvovanje i ispoljenu veštinu u komandovanju, unapređen je u čin rezervnog potporučnika još dok je trajao rat. Poručnik je postao 1925. godine, kapetan 2. klase 1929. a kapetan 1. klase 1933. godine.Kasnije je živeo u svom selu, gde mu je supruga Vukana rodila sina Milosava. Radenko je živo otelovljenje poznate latinske izreke da „sreća prati hrabre“. Preživeo je dva balkanska i dva svetska rata, a opet dočekao duboku starost. Umro je 08.02.1978. godine prirodnom smrću, u 88. godini života i sahranjen je u svom selu.