Драге моје, већ дуже време размишљам о томе да моје срце и душа никада нису били у складу са животним добом у коме се налазим. И колико год да тонем, не могу да нађем разлог. Овај запис срца посвећујем свим хероинама које су успеле да пронађу хармонију између онога што им је живот дао и онога неоствареног за чиме можда жуде. Не, нису то оне хероине на које сте помислили, нису спасле свет, нити зауставиле ратове или летеле у космос…то су обичне душе, жртве свакодневнице и мртвила, прилагођене кући, послу и породици. За мене оне представљају хероје, јер су јаке, подносе много више него што могу да замислим. Питам се како између милион послова – чишћења, пеглања, прања, деце, породице, спремања хране и ко зна још чега могу и даље пронаћи себе?
Налазим се на половини четврте деценије живота и имам анђела који представља цео мој свет. Али и даље жудим за даљинама, недостаје ми пространство, где су сада оних седам мора и седам гора, које сам стварно обишла? Где је сва она слобода? Јасно ми је, замењена је бесконачном љубављу коју пружам и која је свакако узвраћена. Али недостају мамурна јутра, мирни заласци сунца, бесконачан мир док испијам кафу на тераси неког планинског хотела или уживање у песку…Немојте ме погрешно разумети, повремено се понови то, наравно са усклађеним распоредом и редукованим садржајима. Никада нећу свог анђела оптужити да ми је нешто ускратио у животу, са њим сам добила равнице које никада нисам ни у најлуђим сновима могла да сањам…али сам изгубила мир, онај исконски, јер сваки тренутак уживања носи са собом мисли које путују ка њему. Увек је ту, свог анђела волим бесконачно!
И опет се враћам питању – како моје хероине успеју да поред сурове свакодневнице сачувају себе? Сећам се своје младости – од најранијег детињства никада нисам била у складу са годинама. Другарице су се још у двадесетим удале, нисам могла ни да помислим на то, добиле децу…а мени је све изгледало бесконачно далеко. Ја сам тражила, лутала, чак и сада када сам пронашла свој пут не осећам се као неко коме је то судбина. И даље мислим да моја душа није довољно зрела, чак ни близу да достигне склад са годинама које су се нагомилале. Поред све среће коју осећам, ту је и даље сета, треба ми слобода, треба ми да бар још једном осетим бесконачну снагу поветарца у коси док хрлим ка будућности…
Б.Ц.
Буди први са коментаром