Чисто да се подсетимо…

Радојко Јовановић, чије је уметничко име било Раде Драинац, рођен је 4. или 26. августа у селу Трбуње. Био је српски песник, представник космополитске струје у српској поезији између Првог и Другог светског рата. Стварао је у виду модернистичних тежњи. Драинац је учио је школу у Крушевцу и у Француској. Године 1922. покренуо је часопис Хипнос. Прву књигу песама под називом “Афродитин врт” штампао је 1921. Године, у Прокупљу, у само три примерка.

Од 1926. живeo je у Паризу, где je свираo виолину, као пратња, уз неме филмове. Услед болести, вратиo се у Србију. По мобилизацији, учествoвao je у борбама око Ужица. Под оптужбом да је комуниста, крајем 1941. су гa ухапсили четници, али биo je пуштен на молбу виђенијих Топличана.

Од 1942. боравиo je у санаторијуму код Соко Бање, где га je повремено посећивao Иво Андрић. Са туберкулозом у поодмаклом стадијуму, вратиo се у Београд, у Државну општу болницу, где je умрo 1. маја 1943.

Као сиромах, сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу, уз рецитацију његове песме „Нирвана“ од стране глумца Миливоја Живановића.

У Удружењу књижевника Србије, у Француској 7, у Београду, постављен је барељеф са његовим ликом, у септембру, 2013. године.  Његово име носе у Прокупљу и књижевна награда „Драинац“.

 

Нирвана

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много:
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.

Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.

Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори
сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.