Ово је дан када небо престаје да плаче, мора да потапају бродове, дан када је планета залечила ране, када су даљине престале да зову,када су се врхови планина сјединили са небом. Дан када је ласта слетела на мој кров, сунцокрет процветао, суза пресушила. Дан који обећава топлоту, мир и спокој…
Ово је дан када су све моје молитве услишене. Дан када Сунце јаче сија, цвеће привлачније мирише и град престаје да буде сив. Дан када се чини да се несрећна година завршила, да су све муке магично нестале. Можда се варам, можда је исти као сви несрећни тмурни, дани, пуни тескобе која гуши, мртвила, мрака и беде. Таквих је дана протекле године било исувише, заразили су мотивацију, увукао се пепео у поре и затровао душу. Носили су са собом мрак, хладноћу и умор. Само туга, сета и мисли које крену у позитивном смеру па се као облак расплину и постану ништа. Такав је био сваки дан. Сване мирно јутро, пуно лепих боја – а у души понор бесконачно дубок. Помислиш, има наде, биће све у реду, и о мени неко брине, а онда свест испусти лавину прљавштине…заборавим на светлост, скренем ка безнађу и паклу. Не, не доводим добровољно себе у то стање, не желим да се све моје време троши на дим и празнину….али та несрећна помоћ са свих страна…Живе утваре – има вас толико да не могу ни набројати. Помажете да мој дан буде праволинијски трновит, боја сива, мисли тамне. Помажете безнадежности да ме обузме а не знате да она разара. Да уистину волите као што тврдите, не би моје ноћи биле пуне бола, зноја и кошмара. Не би слободни тренуци, када мој анђео спава били прожети страхом, зебњом и мишљу: „Шта је следеће што би се још могло десити?“
Данас је можда другачији дан, искрено желим да тако буде. Покушаћу да не дозволим утварама да ме одвуку превише дубоко. Борићу се да отерам мрак и пустим довољно светлости у себе. Желим да угушим све што ме стезало и свом силином исконског ратника усмерим зло ван атмосфере ове планете, да се распукне и расплине негде у дубини свемира. Имам јаку жељу да стегнем срце, окујем осећања и вратим све што ми је послато назад у прах, ватру и воду!
Ово је дан када је небо обојено у плаво, сунце у жуто а мој дух добио дугине боје. Ово је дан када је пакао престао да гори, дан када су утваре напустиле моју колибу. Ово је дан када се ваздух ослободио дима и чађи, када се земља нахранилачистом изворском водом, а ватра престала да се шири. Ово је дан када поново видим будућност, осећам и дишем.Дан када раширених руку хрлим ка сунцу, са надом и оптимизмом. Дан који се чека читавог живота.
Б.Ц.
Буди први са коментаром