Прокопије или онај који са Богом побеђује

У последње време све више туристичких агенција у Београду нуде „несвакидашњу посету“ граду Високом у Босни, са обиласком ткз. „босанских пирамида“.

Неколико мојих познаника већ су одлазили у Високо, сликали се крај заобљених камених блокова, пролазили кроз рударска окна (ткз. улазе у средишњу дворану „пирамиде Сунца“), сликали се по странама брда Височице, све позирајући као да су у Долини египатских фараона.

Заиста, најбољи мамац за продају робе без јасног порекла јесте помодност.

Но, ови грађани Србије (тешко да их могу звати Србима, иако су рођени као такви), не знају да у Високом као и у мом родном Прокупљу  има нешто вредније и од египатских и од „босанских“ пирамида. Нешто што је скупље од сваке грандиозности људских руку, јер је украшено светињом пожртвовања и праведности.

Јевреји као највећу славу памте излазак из египатског ропства предвођени Мојсијем, бившим царским војводом који је одбацио удобност двора и свој народ повео из ропских логора између пирамида.
Великог војводе Мојсија прилично се сетити баш данас, на славу великог хришћанског војводе Светог Прокопија Јерусалимског.

Неаније се родио у Јерусалиму као јединац својих родитеља. Отац је био хришћанин и млад се упокојио, а мајка Теодосија је живо поштовала римске богове и приносила им мирисе на жртвенику. Била је заокупљена само једним циљем – да сину обезбеди најбоље школовање и високи друштвени положај.

Знала је да њен Неаније има природног дара, здраве мужевности и племените лепоте, и да не смеје скончати у муци прогонства, како су тада хришћани претеривали.
И заиста, дечак је завршио најбоље државне школе, а потом је ступио и на училиште за војну доктрину.

Био је даровит, стасом отмен, ревносан у извршењу задатог… Брзо је напредовао вођен сигурним препорукама надређених. Приметио га је и сам цар Диоклецијан, чије оштро око није грешило у препознавању изврсности. И сам се успео на царски трон из сељачких опанака у Далмацији.

У то време, почетком 4. века, Римско царство је све више осећало потресе и несигурност. На двор су стално стизали извештаји о немирима хришћана у њиховој непоколебљивој снази вере. Држава је посебно била несигурна у Александрији где су хришћанске масе и под најгорим мукама клицале: „Христос Васкрсе!“.
303. године цар Диоклецијан позва младог војводу Неанија и упути га у Александрију да реши „политичко стање“, са дозволом да посече свакога ко се не поклони цару и жртвенику.

На путу за Александрију, на преноћишту у Сирији, Неанија пробуди потрес, а из мрака његове одаје уплаши га снага гласа: „Неаније, Неаније куда си кренуо и на кога си се дрзнуо!?“.
Војвода се трже и смело упита: „Ко си ти?! Не познадох те?“

Тада се пред њим указа кристални крст, а глас би кристално јасан.
„Ја сам Исус Распети! Овим знаком побеђуј и имаћеш мој мир! Крштавам те именом Прокопија!“

Те ноћи је рођен Свети Прокопије, чије име на грчком језику значи онај који успева и стално напредује.

После овог чудесног искуства војвода више није могао бити исти. Отказао је одлазак у Александрију и војску повео у Јерусалим који беше угрожен од агарјанских напада. Тамо је сусрео мајку и исповедио јој веру у Христа. Теодосија је одмах знала да задњи пут гледа сина и горко је проплакала.

Војни суд је привео Прокопија и ставио га на најтеже муке у подземним затворским мучилиштима. У страшном хропцу мучеништва Христос се поново јавио Прокопију и оснажио га да издржи. Млади војвода је остао стамен и предиван у истини вере, примивши подстриг мача који по наредби зловерног Диоклецијана пререза његово христоверно грло.

Високо је древни град који је свој „високи статус“ стекао у средњовековној босанској држави. У непосредној близини града, на десној обали реке Босне налази се олтар Миле, крунидбено и загробно место босанских краљева.

Прокупље такође дневни град смештен у долини реке Топлице. често поробљаван, прекрштаван али место где почивају највашније реликвије Православног рода.

Данас је храм Св. Прокопија у Високом у јако лошем стању, нема га ко обновити, а мало је српског народа остало и за службу. На Бадњи дан ове године височки парох Миљан Рађеновић позвао је све Србе свејета да помогну у обнови овог православног храма у средишту древне и православне Босне.

Срби су од прихватања Хришћанства највише волели славити свете хришћанске ратнике и војводе. Посвећивали су им најлепше храмове и највеће градове, њихове мошти сабирали и с љубављу славили.

Тако су Скадар посветили светим ратницима Сергију и Ваксу, царски Сирмијум Светом Димитрију, град Топлицу Светом Прокопију.

Данас је слава и града Високог и града Прокупља (Прокопоља, града Светог Прокопија), а у чијем Саборном храму Св. Прокопија се чувају мошти светог војводе јерусалимског.

По предању у Прокупљу је рођен и косовски војвода Милан Топлица, наследник у вери и страдању Св.Прокопија.

И још нешто, глава Светог Прокопија, окована у златном кивоту, чува се међу Србима у светом манастиру Хиландару.

Онај који не оде у земљу пирамида већ пострада за истину вере, надвисио је и пирамиде и време.

Зато када идете у Високо да видите „босанске пирамиде“ најприје свратите до Светог Прокопија и упитајте остатак височких и прокупачких Срба за здравље и веру на том страшном месту њиховог постојања.

Д.М.