Имати дете је највећа срећа и благослов у животу. Сваки родитељ жели да детету обезбеди најбоље услове за развој и напредовање. Ту спадају и квалитетно образовање и увођење и социјализација детета у све сегменте живота. Кроз историју су деца са посебним потребама одбацивана (сетимо се само Спартанаца који су их бацали са литице) или сматрана утварама и монструмима (нарочито у средњем веку)… Временом, како се развијала свест код људи, средина је лагано прихватала промене и уводила у друштво „другачију“ децу. Ружно је чак рећи „другачију“ – дете је дете, ма какво било, оно је извор бесконачне среће родитељу и несвесни творац неограничене љубави. Зато га не треба класификовати и одвајати по било ком основу. Термин „инклузија“ је уведен баш са тим циљем – да све разлике, одбацивања и недостатке сведе на минимум. Неретко,родитељи се стиде да признају да њихово дете похађа Специјалну школу за децу ометену у развоју. Зато је уведен појам „инклузивног образовања“, да помогне родитељима да премосте огромну празнину због посебности свог детета и да омогући деци, која су класификована као „другачија“,да нормално живе и уклопе се са децом која похађају класичне школе.
Већина нас није довољно обавештена шта тачно инклузија представља. Термин потиче од латинске речи „inclusio“ а значи укључивање. Осмишљена је и скраћеница за „индивидуални образовни план“, ИОП, и он представља план рада са инклузивном децом и план напредовања. Постоји више нивоа ИОП-а, у зависности од дијагнозе и степена посебности детета. Идеја оваквог школовања је да сву децу уведу у класичне школе, укључе их у активности одељења и на тај начин помогну социјализацији и навикавању деце на свакодневни живот у заједници. Познајем велики број примера где је овакво увoђење дало позитивне резултате – јер нпр. ако дете не уме да прелази улицу а кроз игру у друштву схвати значај пажње и опасности саобраћаја, постигнут је успех. Најважнији циљ инклузије је да се из сваког детета извуче максимум! Сваки напредак у инклузивном образовању је велики успех. Наравно, самим тим што је дете укључено у активности одељења и учествује са прилагођеним задацима, омогућен му бржи развој и напредовање него у кућним условима или некој издвојеној групи.
Можда ћете рећи: „Шта са тим што наставници треба да сву пажњу усмере на једно дете? Можда ће остали ученици бити ускраћени!?“ На то питање постоји гомила и позитивних и неумесних коментара. Потребно је само да отворите свој ум и прихватите разлике. Наставници су обучени за рад у таквим условима и нема теорије да добра организација и припрема за час доведу до неуспеха. Само је потребна добра воља и пожртвованост. Ако ми дамо све од себе да дете напредује, вратиће нам се позитивна повратна информација. Познајем једног Јоцу од његове шесте године. У овој школској години он је матурант. Од почетка школовања је, ружно је рећи, на „последњем“, најкомпликованијем нивоу ИОП-а. Али, постигао је невероватан успех када се укључио у рад са децом – научио је да говори, лакше памти и не постоји песма коју чује а да не успе да је препева. За њега је то максимум, испуњен је циљ инклузије! Ово је само један од примера који подржава идеју и теорију инклузивног образовања.
Интересантна је чињеница (статистика је потврђује), да ученици никада не одбацују децу која раде по индивидуалном образовном плану. Прихвате их, подржавају и помажу им, а на тај начин развијају себе, свест да брину о другима и шире своје видике. Обострана је корист од увођења оваквог начина школовања.
Постоје недостаци и ситнице у оваквој теоријиобразовања које нису у потпуности разрађене, али најчешће су техничке природе. Потребно је не само децу прилагодити средини, него и обратно, прилагодити средину деци. Многе школе, нарочито код нас на југу, немају довољно средстава да објекат прилагоде потребама сваког детета. Некада је потребна рампа, некада лифт, некада наставна средства за слепе…Недостатак новца и неприлагођеност школа за овакве ситуације отежава родитељима и овако тешку свакодневницу. Али то је већ проблем техничке природе, који не можемо решити без додатних средстава. Опет,укључују се наставници и људи доброг срца, који проналазе начине да прикупе донације и прилагоде бар делић средине деци. Треба похвалити труд и рад таквих људи, није лако бити објективан и изједначити сву децу. Зато су поглед на свет и мотивација наставника да помогну детету да напредује један од кључних услова за постизање успеха.
Ево још једне занимљивости – помињемо ИОП, а шта са децом која су натпросечно интелигентна? Немојте мислити да заборављамо на њих. И за њих постоје посебни програми убрзаног напредовања, додатне наставе и такмичења. Само што се такви „генијалци“ сами истакну и боре за себе, а оној „другој“ групи је потребна помоћ, па их зато стављамо у први план.
Можемо закључити да је особа која је дошла до идеје да осмисли инклузивно образовање особа великог срца, широких схватања, особа која воли људе и жели да сви на свету буду једнаки – зато што такви и јесмо. Мој закључак (колико познајем децу, а познајем их много боље него што мислите) јесте, да су сва деца једнака, али је свако дете посебно за себе!!! Зато можда појам „дете са посебним потребама“ треба избацити из употребе и увести неки лепши назив за та савршена и другачија бића која само желе да живе, да се играју и развијају на исти начин као сва остала деца.
Буди први са коментаром