Према званичним статистичким подацима за 25 година ће бити више од 50% људи старијих од 50 година и знатан број људи старијих од 80 година. Ово је, тако рећи, глобални тренд, који није захватио само нашу државу. Животни век људи се широм света продужава, захваљујући напредној медицини и упркос нездравим животним навикама и тешким болестима за које не постоји лек.
Сходно томе, намеће се питање статуса и положаја стрих људи у друштву. Опште прихваћени су ставови да је старост тешка и да не може бити лепа због разних болести са којима се стари боре и у ту борбу „увлаче“ и млађе генерације. Из тог разлога старија популација има константан осећај бескорисности у друштву, због чега, суштински, постају заједљиви и заморни, нарочито омладини. Са психолошке стране гледано, кључни разлог томе је страх од смрти која им се ближи и постаје приметна неминовност. Млађа популација старије људе доживљава као „досадна гунђала“, која им намећу своје ставове и правила живота из неког другог времена. Због осећаја одбачености стари постају благо себични, шкрти и склони апатичним и песимистичним стањима да никада ништа неће бити боље јер „је њихово прошло“.
Сукоб између генерација постоји од кад је света и века, али се чини да, млађа популација, никада више него данас, није исказивала према старијима, неку врсту, нетрпељивости и непоштовања. Почевши од свакодневних, баналних примера, где се омладинац ни не јави старијиој особи на улици, не помогне када примети да је преоптерећена разним цегерима и торбама, не уступи место у градском превозу или на клупи у парку, па до крајњег игнорисања најближих, само зато што су остарели. Сви волимо баке и деке док смо деца, док нас чувају и пазе, док нам угађају и забављају нас, али кад прође време, они остаре, а ми се тек суочавамо са животом и у тој брзини никада немамо довољно времена за њих. Изговори су увек исти, да се живи брзо, да нам је свакодневица стресна, да немамо довољно времена ни за себе. Само они искренији ће рећи да их стари замарају, да су им њихове дуге и споре приче напорне, да им константно набијају осећај одговорности и кривице, што оптерећује, да их стално критикују, обавезују собом, спутавају и намећу сопствена гледишта и ставове.
Наравно да и међу старим људима постоје они који су задржали сву своју доброту, пуни су топлине и негују позитиван став према животу. Међутим, према онима који ипак нису остали такви треба да покажемо пуно разумевања, пажње и обзира. Њиховом, помало, превазиђеном погледу на свет се не треба подсмевати нити му се супротставити. Боље би било да им се у разговору повлађује јер се на тај начин вреднује њихово животно искуство и мудрост коју желе да нам пренесу. На њихове дуге и, по ко зна који пут, поновљене приче, не смемо реаговати са ниподаштавањем и игнорисањем јер они, причајући нама, у ствари причају себи и тако се присећају свега оног што им је у животу било лепо или што их је мучило и тиштило.
Морамо имати стрпљења за старе када не чују добро, када се споро и отежно крећу, када нам изнова и изнова постављају иста питања јер се они свесрдно труде да не делују тко немоћно и да „ухвате корак“ у свакодневном животу са младима који их окружују.
Са правног аспекта глеано, међу Људским правима, постоје и права која штите старију популацију, позивајући на топлеранцију и поштовање истих. Међутим, то је врло тешко одрживо јер, са једне стране, та права „ нису обавезујућа“, а са друге стране, ако посматрамо поднебље на коме живимо, суочавамо се и са проблемом самог менталитета. Није редак случај да, конкретно у Србији, и по три генерације живе под истим кровом. Читаве породице живе, управо, од пензија старих људи, друга генерација, генерација родитеља је егзистенцијално несамостална и необезбеђена, а и сама је већ на прагу старосне пензије, коју неће имати због непотпуног стажа, губитка посла и сл. Трећа генерација, генерација деце, је у пуној животној снази, али без конкретних животних циљева због сопственог безнађа, неостварености, незапослености итд.
Што се тиче односа према људима трећег доба, читава Европа би се могла угледати на Јапан. Зато што је у Јапану појам части нешто што је изнад свега. Стога,чувајући сопствену част Јапанци су нарочито посвећени послу, породици, традицији, чак и часно себи могу одузети живот. У складу са тиме посебно поштовање показују према колегама, комшијама, супружницима и старијим особама. И у Јапану по три или чак и четири генерације деле исти простор, али стари тамо раде по кући, око куће, помажу својој деци и унуцима и тако се не осећају непотребно и одбачено. Наравно да се све чешће и ту породице осамостаљују и породичне заједнице растурају, али и под тим условима Јапанци успевају да одрже и контакт и поштовање премастаријима, сматрајући то својом дужношћу, а не обавезом. Зато имају чак и државни празник који је посвећен најстаријим житељима Јапана – Дан поштовања према старијим особама.
Буди први са коментаром