На данашњи 1897. у Београду је рођен један од оснивача надреалистичког покрета у Србији, књижевник Александар Вучо. У Првом светском рату је био добровољац и о томе је писао у роману „Мртве јавке“ за који је добио Нинову награду 1957. године. Након рата наставио је школовање у Француској, матурирао у Ници, на Сорбони завршио права, али га је, како је сам рекао, сусрет са Растком Петровићем дефинитивно одвео у свет писане речи. Прву песму објавио је у часопису „Путеви“ 1923. У својим поемама „Подвизи дружине Пет петлића“ и „Сан и јава храброг Коче“ наговестио је нов, модеран приступ у нашој поезији за децу, посматрајући децу као изворне надреалисте. Исте године када је Бретон написао „Нађу“, 1928, написао је „Корен вида“, први надреалистички роман код нас. Један је од потписника манифеста београдских надреалиста објављеног у алманаху „Немогуће“ у мају 1930. Уочи Другог светског рата са Душаном Матићем написао је роман „Глухо доба“ о бурним догађајима у Србији на почетку 20. века. У току Другог светског рата неколико пута је лишен слободе, а 1941. је био пет месеци у логору на Бањици. Након рата све више се посвећује филму. Написао је сценарије за филмове „Софка“ и „Ветар је стао пред зору“ Радоша Новаковића и „Циганка“ Војислава Нановића, а бавио се и филмском критиком и теоријом филма.
„Деца не размишљају да ли треба и да ли би требало живети: она свет посматрају очима сањара, њих непрестано нешто позива на акцију; они желе да побегну из свакидашњице и да размишљају и о ономе што не постоји. Та непомирљивост деце са стагнацијом доводи писца до неких неоспорних истина. На пример, за децу нема границе између могућег и немогућег, њихов дух води ка слободи; она правилно оцењују шта је баналитет, сентиментална романса, дидактичка назови поезија, и не прихватају устаљене норме и конвенционалне поуке. Деца воле да руше и прескачу ограде и у буквалном и у пренесеном смислу тих речи”. (Александар Вучо)
Буди први са коментаром