Наши хирурзи који имају душу и пружају наду у човечанство – писмо читаоца

„Како све нас задеси несрећа са здрављем, хтели или не хтели након неког времена се обратимо лекару. Нерадо у себи а и са другима прогунђамо како нас чекају редови, надрндани лекари, још надрнданије сестре, нерад, кафенисање….

Зашто смо тако склони осуђивању , генерализовању и одбоју?

Ово је моја прича.

Задесих се несретним случајем на хирургији у Прокупљу ових дана, страху, у болу и очекивању грубости и површности – јер тако народ прича, наишао сам на једну хармонију у раду, колегијалности и односу према пацијентима. Током краће интервенције, брижност, људски и пријатељски приступ др Дарка , др Драгане и др Марије није мањкао. Њихова брига, никако рутински став, и однос а пре свега стручност су били на врхунцу. Враћају наду ови људи, помислих, враћају наду у човечанство и пријатељско питање из срца : „Како сте?“

Оно што приметих је да медицинско особље мањка. Да сестре а често једна сеста, не постижу/е да ли ће пре обслужити пацијенте на одељењу или љуте и нестрпљиве пацијенте пред амбулантом а опет све што раде раде стручно, благим осмехом и великим поштовањем.

Чекајући пред амбулантом за превијање, а знајући да лекар хирург поред обавезе у амбуланти има и операције, сталне консултације, приоритетне случајеве и пацијенте на одељењу слушам наш драги набусити народ како негодује и не показује незадовољство и криве мисли и појмање да се тамо негде „лежи и пије кафа“, запитах се колико смо ми пацијенти свесни и захвални, још када сам чуо да је „незадовољни пацијент“ ошамарио техничара и залупио врата схватио сам да смо стварно тежак и претежак народ.

Да се разумемо, негативних примера итекако има, небулозним заказивањима прегледа никада краја, али ето осетих потребу да поделим са вама моје искуство и дивљење према ова три дивна човека Марије, Драгане и Дарка и целог медицинског особља.

Такви примери ми управо дају наду и веру у људе у данашње време.“

За наш портал, анонимни читалац