Други пешадијски пук Књаз Михајло био је пук српске војске током ратова од 1912. до 1918. године. Припадао је Моравској дивизији првог позива (војници у најбољој животној снази од 21 до 31 године живота). У састав пука било је највише Топличана, Пусторечана, Јабланичана и Заплањаца. Други пешадијски пук имао је гарнизон у Нишу а у рату мобилисао се у Прокупљу. . Име Гвоздени пук је добио због изузетне храбрости његових бораца од стране непријатељских војника. То име је добио у Другом балканском рату у чувеној Брегалничкој бици када је погинуо командант Ћира Даскаловић, сви команданти батаљона и сви команданти чета. Борци Другог пешадијско „гвозденог“ пука у свим борбама и великим биткама борили су се са великим пожртвовањем, упорношћу и истрајношћу. Био је у стању да и по цену најтежих губитака, до задњег часа брани положаје и прелази у јуриш онда када би свака друга војска почела да одступа. Скоро сваку борбу би завршавао јуришем на бајонет. И зато је у овом прослављеном пуку било и највише јунака и највише носилаца Карађорђеве звезде са мачевима њих 250 (међу њима и две жене Милунка Савић и Флора Сендс) највишег ратног одликовања Србије и бројних највиших савезничких одликовања. Да је имао посебно место у српској војсци говори податак да је ковчег са посмртним остацима краља Петра Карађорђевића био прекривен заставом Другог пешадијског „гвозденог“ пука. О храбрости бораца говорили су и непријатељи и савезници. Егон Ервин Киш каже „ Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних, да неумитна сила – воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“. Командант савезничке војске на Солунском фронту Фран де Епере каже: „ то су сељаци, скоро сви то су Срби, тврди на муци трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“. Поштовање непријатеља према пуку било је велико и они би увек са дозом страха улазили у борбу са њима јер су знали да се они боре до краја. Такође пук је имао и поштовање својих сабораца јер су знали да са њима је победа ближа. Од 1912. до 1918. године од 19.000 припадника пука погинуло је 32 официра, 1239 војника и подофицира, рањено 148 официра и 6492 војника и подофицира. Учествовали су у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату у Брегалничкој бици. У Првом сетском рату у Церској и Колубарској бици када је погинуо командант пука Миливоје Стојановић Брка коме је у његову част Стеван Бинички компоновао Марш на Дрину. Истицали су се на Солунском фронту Горничевска битка, у ослобођењу Битоља 1916. године, у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије. Зато је пук добио и следећа одликовања: Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Kарађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом. Пук је задржан до 5 . маја 1920. године као гардијска јединица, обезбеђујући двор, Народну Скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда пук је демобилисан.
Текст – Милош Станојевић, историчар
Фотографија – Владимир Миленковић
[ngg_images source=“galleries“ container_ids=“47″ display_type=“photocrati-nextgen_basic_thumbnails“ override_thumbnail_settings=“0″ thumbnail_width=“240″ thumbnail_height=“160″ thumbnail_crop=“1″ images_per_page=“20″ number_of_columns=“0″ ajax_pagination=“0″ show_all_in_lightbox=“0″ use_imagebrowser_effect=“0″ show_slideshow_link=“1″ slideshow_link_text=“[Show slideshow]“ order_by=“sortorder“ order_direction=“ASC“ returns=“included“ maximum_entity_count=“500″]
Буди први са коментаром