РиЈаЛиТи…шта?

Но, да кренемо од почетка. Прва, и страшно неетичка и дубоко бесправна ствар – потраживати икакву забрану. Бројност је, дебото, на страни гледалишта ријалити програма. А како на сав глас вичемо да хоћемо демократију, свакаква логична и мање логична права, иста та, нашем срцу и сензибилитету тако блиска демократија, вели овако: свако има право да ради све оно што директно или индиректно не угрожава туђа права и туђе постојање. Јако бих волео да упознам особу која би, примера ради, убедила моју бабу (или било кога из те и такве констелације мишљења и сагледавања, појмљења забаве као такве) да не гледа Фарму, Великог брата, индијске серије, Парове, шта год. Кога од вас, страствени борци за културу, такви људи угрожавају и како тачно? Никако, јел? Дакле, хипокризија вришти из тог и таквог потраживања икаквог забрањивања било чега.

Ако оставимо лицемерје по страни, упитао бих свеукупан публикум, када сте последњи пут отишли у позориште место у кафић, клуб или шта год? Карта за сјајну представу стоји, отприлике, колико и три пића у неком од тих кафића, или клубова. Концерт класичне музике, а да није бесплатан? Куповина неке књиге једног од неколицине озбиљних аутора који потпадају под термин српска књижевност (дисклејмер: немам ништа против светске или не – српске књижевности, напротив, само се ради о испомагању, у овом случају, домаће културе и оних који ће нам у аманет оставити своја књижевна дела)? Посећивање икакве културне манифестације, фестивала, нечег?

Ја, лично, доле потписана особа, одбијам да се престројим у племе оних који узавреле крви стежу песнице и на сва уста узвикују како на телевизији нема културних садржаја. Нема их у превеликој мери – истина – али, нема ни потражње за тим садржајима. Радио телевизија Србије, богме, има три канала на којима, са минорним изузецима у виду репризирања прежваканих серија (опет, закон понуде и потражње, људи то и даље гледају, ко сам ја да судим) има јако квалитетан и културан програм за овдашње прилике. Када је ико од нас (вас) последњи пут погледао РТС 2 или РТС 3 (негдашњи РТС дигитал)?

Да закључим ову причу онако како сам је и отпочео самим насловом. Велика Хакслијевска победа модерног доба јесте интернет. Вероватно је истинита она теза да је „међумрежа“ усамљени бастион, једина неокупирана тврђава где се, без притисака и усмерења, може пронаћи буквално сваки садржај. Ето нам демократије коју иштемо толико. Куд бисмо већу вољу народа од места на ком можемо пронаћи само и искључиво оно што нас занима? Немогуће је и бесловесно кривити машину за наше личне претраге. У складу са свиме реченим и у име мањине која не гледа ријалитије, а – гле чуда! – живи сасвим нормално и усклађено са својим жељама и потребама овим путем, јавно казујем : Хвала, Олдусе Хаксли.
Д.М