Још одавно се у науци може пратити умрежено запажање да су разлике међу јединкама исте врсте закон биологије на који није остала имуна ни људска врста и да сем разлика у физичким карактеристикама постоје разлике и у испољавању интелигенције и њених манифестација.
Ране ометености једног или више чула или телесних органа делимично или потпуно искључују то чуло из функција организма, доприносећи развоју већих или мањих осујећења у биолошкој равни јединке.
У свету који је углавном удешен према мери деце чији развој није осујећен неком сметњом, дете са телесним недостацима бива изложено све већем броју осујећења који могу утицати на остварење његових већ примарно смањених способности.
Ставови јединке према свом недостатку зависе од ставова родитеља и других чланова породице и друштвене заједнице у односу на његов недостатак. Пре него што постане свесно свог проблема и разлике између себе и другог детета са проблемом у развоју осетиће напетост и стрепњу због повишене бриге родитеља и браће и сестара, због депресивности, непријатељства, стаховања, и других болних осећања родитеља. Између осме и девете године живота дете, упоредо са развојем свог психолошког апарата, постаје свесно и свог недостатка што га суочава са новом животном кризом. Постаје свесно чињенице да не може равноправно да учествује у свим делатностима чланова породице и вршњака, суочавајући се са осећајима која долазе због самог недостатка и ставова породичне и друштвене средине. То су разлози због којих деца са сметњама у развоју постају повредљивија и осетљивија.
У оваквим сложеним условима понашање и одбране детета са тешкоћом бивају разнородне. У најбољем могућем случају дете увећава инвестицију напора да би постепено решавало и задовољавало своје потребе, уједно замењујући своје циљеве новим и за њега доступним. За разлику од ових понашања стваралачки прилгођених његовим стварним капцитетима, дете може прибећи неприлгођеним облицима понашања као што су избегавање, повлачење, фантазирање, ограничавање избора социјалних активности, тражење заштите, порицање својих проблема, или ће се бранити бежањем у болест, испољавањем агресије, непријатељства, лагањем, претераном веселошћу, маничним одбранама, тј.стврањем симптома и синдрома болести.
У том случају упућености на решавање својих осећајних проблема може се развити ризик за стварање неког од душевних поремећаја које препозњемо у виду испољавања психотичних или неуротичних обољења.
Родитељи на прво суочавање са развојном сметњом свог детета реагују различито. Најчешће бивају изненађени, након чега се отварају простори којима доминира преплављеност страхом, тугом, развијајући отпор да прихвате реалност, док на секундарном нивоу препознају осећања стида, срамоте, кривице, а неретко и гађења и одбојности.
Након овог првог алармантног одговора на стрес, породица заузима став борбе за своје дете и борбе против сметње, но није реткост да неке породице заузму став отвореног или прикривеног одбацивања.
Ретко, али се у пракси евидентира да неки родитељи остају трајно у стању скамењености, немајући капацитет да се боре са болним и преплављујућим искуствима. Код таквих родитеља се убрзо развије неко психичко обољење. Уколико је несклад између замишљеног и стварног детета, у овом случјау говоримо о детету са сметњом у развоју, већи, утолико је родитељска повреда већа, а могућност да дете буде прихваћено тако какво је, све мања.
Уколико родитељи успеју да одговоре на повећане потребе детета, да се поистовете са њим, и одупру се дисфункционалним осећањима, опасност за даљи развој детета биће умањена или избегнута.
Буди први са коментаром