Имам обичај да започнем писање на један начин, па текст прерасте у психоанализу или буде налик на класични литерарни запис душе. Овога пута неће бити ни једно ни друго. Открила сам закључак о браку, након седам година. Познајемо се тачно толико, у вези четири и у браку три године – само што су те године везе биле фактички брак па и њих рачунам. Од дана када смо се упознали чинило се да се познајемо читавог живота, па смо тако и функционисали. Прво што могу да приметим, а смешно је и парадоксално, јесте да смо се у вези чешће виђали него у браку! Зашто – свакодневне обавезе не дозвољавају да посветимо довољно времена партнеру и док испунимо све што окружење захтева већ је време за одлазак у кревет. За све време које смо провели заједно имала сам прилику да упознам доста парова и посматрам њихове односе. Блиски пријатељи су се упознали после нас, венчали после годину дана и убрзо након тога развели. Размишљала сам о њима па ми је на памет пало питање – шта је то што људе тако брзо доводи до растурања породице а непосредно пре тога су мислили да је дата особа савршена за њих? Вероватно је грешка била у самој претпоставци везе. Познато је да је на погрешној премиси немогуће градити тачан закључак – основни закон логичког размишљања! Он или она су погрешно гледали на све оно што очекују од друге половине и сматрали да ситнице које сметају брак може да ублажи или реши. А потпуно је супротно – брак не решава ништа, само продубљује корен проблема и умножава га, у неком ситуацијама чак експоненцијално!
Свој брак могу описати на различите начине – смешан, досадан, узбудљив! Смешан, јер нема дана да се не изуједамо и бодемо као „рогови у врећи“ а након пола сата као да се ништа није десило – смејемо се глупостима из све снаге! Мислим да је баш такав однос оно што нас чврсто држи на земљи, партнер ми је добар пријатељ. Брак је иначе досадан јер има рутину (неопходну рутину без које не би ни постојао), али за моје критеријуме „слободног летача“ чак превише. Не жалим, уживам у рутини и не бих је мењала ни за шта на свету, променила бих само начин финансирања тако да будемо у могућности да нам у рутину улазе редовна путовања на егзотичне дестинације! А узбудљив јесте сваки тренутак – трчи на све стране – родитељи, деца, посао, захтевна околина, сви желе нешто од нас…а ми – ми бисмо да нас оставе на миру, да закључамо врата и ником их не отворимо месец дана! Тако се осећамо кад нас притисну са свих страна!
Буди први са коментаром