Највећи број деце са навршеном првом годином започиње синтаксички развој уколико фазу исказа од једне речи (холофразу) схватимо као заметке будућих реченица. Између 18. и 24. месеца почиње фаза исказа од две и више речи. У почетку ове конструкције могу бити непромењиве и дете их може употребљавати као једну реч да би потом употреба исказа од две речи почела нагло да се развија. Увежбавајући новоосвојену вештину комбиновања речи, дете је способно да изражава нове и различите односе. Оно најпре овладава класама пунозначних речи док до појаве граматичких речи још увек не долази. Каснију фазу од више речи одликују дужи искази. Постепено се развијају морфолошке и синтаксичке црте које указују на формирање граматичких правила. Током треће године и касније деца продукују просте реченице (у просеку 3 речи) а затим и сложеније структуре (4–5 речи). До пете године дете углавном овлада правилима елементарне граматике матерњег језика. Развојне фазе од две речи до потпуне реченице представљају прави развој синтаксе. Стога се период од друге до пете године назива периодом активног синтаксичког развоја.
Напоредно слагање две независне клаузе почиње око треће или нешто после треће године и најчешће се за повезивање употребљава везник и који је један од најфреквентнијих везника и на раном школском узрасту). Деца напоредним везивањем клауза у почетку исказују додатне односе (значење напоредносложених реченица је еквивалентно ономе када су оне самосталне). Касније везник и може добити и временско значење …и онда… (јео сам и изашао напоље), а може имати и значење узрока – попио сам сок и нисам жедан.
Појава конструкција са допунским зависним клаузама у говору детета обележава искорак у сложеније аспекте синтаксе. Будући да су допунске клаузе одређене и вођене лексемом тј. семантиком глагола у главној реченици и да имају именичку вредност, релативно се лако савладају и усвоје. Јављају се на узрасту од три до три године и шест месеци. Од зависних реченица са прилошким значењем, раније се усвајају начинска, временска и месна, док се допусна и условна коначно усвајају између једанаесте и дванаесте године.
Између 3. и 4. године укључивање зависних клауза у структуру управне реченице је најважнији синтаксички процес. Иако су деца способна да у својим исказима комбинују две зависне клаузе или више њих када наврше 4 године, овакве конструкције су ретке чак и међу децом млађег школског узраста.
Каснији језички развој теоријски обухвата цео живот, али већина аутора под њим најчешће подразумева период детињства од 6. до 12. (проширивање језичке компетенције) и адолесценције од 13. до 19. годинe.
Ивор: Маја Ивановић, „ Синтаксичке конструкције у писаном дискурсу деце узраста од седам до десет година“, 2014. година
Буди први са коментаром