На данашњи дан 31. октобар 1851. умро је српски писац Петар II Петровић Његош, црногорски владар и владика, према већини књижевних критичара највећи српски песник, чија је круна стваралаштва ненадмашни драмски спев „Горски вијенац“. У основи је рефлексивно-лирски песник, што је уочљиво и у његовим најважнијим делима, иако она имају епско-драмски облик, а његов језгровити стил обојен је снажним елементима мирног класичног стиха и свежином народне песме. Глорификовао је хероизам и осећање за слободу Црногораца, које је у националном погледу посматрао искључиво као део српског народа. Раде Томов Петровић – из породице која је Црној Гори више од сто година давала владике – добио је монашко име по стрицу, владици и владару Црне Горе Петру I, који га је одредио за наследника. Школовао се у Цетињском манастиру и у Топли код Херцег Новог, а учитељ му је био и Сима Милутиновић Сарајлија, који га је упутио у историју, филозофију и књижевност. Као државник је положио темеље модерне црногорске државе, установио извршну власт и сенат, организовао судове, увео порезе и издејствовао већу помоћ Русије, али није остварио сан о томе да заједно са Србијом ослободи Босну и Херцеговину. Такође је подигао прву основну школу, а 1834. је основао штампарију. Остала дела: филозофски еп „Луча микрокозма“, спев „Лажни цар Шћепан Мали“, мисаоне и лирске песме.
Буди први са коментаром