Тихо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана;
А на грани
К’о да нешто бруји –
То су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Из свиленог гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди, –
Да се моје
Сунце не пробуди.
Последњи поздрав ти шаље редакција Прокупачких вести
Легенда, лака му црна земља била.