„На свету увек постоји једна особа која чека ону другу, било да је на сред неке пустиње или у сред великог града. А када се те особе сретну и њихови се погледи укрсте, сва прошлост и сва будућност губе сваки значај. Само постоји тај тренутак и та невероватна сигурност да је све ствари под сунцем исписала једна иста рука, рука која је створила по једну душу потпуно исту за сваку особу и која је у њима пробудила љубав без које ни један сан људске расе не би имао смисла.“
-За Владимира Мајаковског сте вероватно мање-више сви чули, а осим што је био велики песник, љубавна прича о њему и Татјани Јаковљевој једна је од најлегендарнијих икада. Можда и најлегендарнија, из нечијег угла.
Кад је био у Паризу, заљубио се у Татјану. Били су тако различити и он ју је помало плашио својом страшћу, оданошћу… И од свега је, на крају остала само песма “Писмо Татјани Јаковљевој” у којој је поручио – Упркос свему једном ћу те добити, саму или заједно с Паризом! Ипак, љубав је остала неузвраћена. Мада, закључићете сами.
Сами смо на рођењу, сами смо током живота и умиремо сами. Једино уз помоћ љубави и пријатељства можемо да створимо илузију, бар на моменат да нисмо сами.
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка.
Наиме, сав хонорар од наступа у Паризу Владимир Мајаковски је ставио у банку на рачун познате париске цвећаре под једним условом – да неколико пута недељно испоручују Татјани Јаковљевој букет најлепшег и најнеобичнијег цвећа– хортензија, љубичица, црних ружа, чајевка, орхидеја, или хризантема. И то се дешавало и после његове смрти, 1930. године, увек уз исту поруку, “Од Мајаковског”. Прича се, да је у најтежим данима, Татјана продавала цвеће да преживи, тако да је Мајаковски пазио на њу иако одавно није био на овом свету, физички. Е то је љубав, то је снага љубави!
Откад сам с женом мог живота, ретко кад смо се видели, а да јој нисам поклонио цвет. Она воли цвеће. Тај осмех кад добије цвет, макар и најобичнији,је чаробан призор. Очи јој засијају још јаче и не одваја се од цвета ни по коју цену. Вероватно би ме удавила кад би видела да сам написао да је неки цвет обичан, али ко мари. Нек’ ме дави.
Имао сам много више среће од Мајаковског. Владимире, није ти се дало. Остала је прича о теби, Татјани и цвећу, ако ништа друго. Не поклањам ја њој цвеће због тебе, нити покушавам да будем ти. Ипак, знам како је теби било кад ти се Татјана осмехне због цвећа. Због твојих стихова. Ниси одустајао, иако си можда негде у дубини себе знао да никад неће бити твоја. Ниси је издао, за то капа доле.
Ми који стварно волимо нисмо издајице – ни кад престанемо да дишемо. Пазимо и тад. И волимо. Нема ништа лепше од цвећа и женског осмеха, то је сад већ кристално јасно. Поклањајте цвеће, нека се смеје због вас… И за вас. То је најважније.
Не можемо сви чинити велика дела, али можемо чинити мала дела са великом љубављу.
Буди први са коментаром