Те ноћи када смо сви лагано утонули у сан чекала је да заспимо, обећала је да ће нас својом насмејаном душом увек чувати и кренула на већни починак. Наша драга Едита Ђорђевић. Живела је тихо, али се баш такви највише памте. Умела је да орасположи чак и оне који се никада нису смејали, да помогне чак и кад не треба, да узвиши оне који су били на дну. Посветила је свој радни век школи. Деци која су јој пружала љубав несебично као истом мером као и она њима. Радовала се једном позиву из далека. Дочекала га је и мирно отишла на свој пут. Нама остаје да је памтимо и следимо њен пут посут ведрином и у дубини душе верујемо да ће нас једног дана истим осмехом дочекати када одемо истим путем.
Zena koja zasluzuje spomenik u centru grada! Najbolja je bila i ostala. Neka joj je laka zemlja .♥
Da bila je divna i puna razumevanja kada razgovaram sa njom.Jos ne mogu da verujem da je vise nema.
Neka joj je laka zemlja…Zao mi je sto sam daleko,zasluzuje makar zadnju pocast…Bila je najveci covek u toj skoli,neko ko je znao uvek da da toplu rec i utehu.Draga Edita,hvala ti za sve…jedan od mnogih roditelja koji su ti zahvalni