Oduvek je roditeljstvo bilo najteži posao; to se ne uči, ne savladava, ne kontroliše, a zahteva mnogo strpljenja, emocija, razumevanja. Traje čitavog života i posle svega za vaspitanje deteta na postoji potpuno pozitivan model. Šta god da roditelj čini, radi uvek u najboljoj nameri i za dobrobit svog deteta, međutim različite greške su neminovne. Ipak, nikad se više nego danas nismo pozivali na prava deteta, a deca nam nikad nisu bila nevaspitanija. Sve češće se roditelji susreću sa problemom neposlušnosti, nepoštovanja, nezainteresovanosti, tzv. hiperaktivnosti kod dece, a ne mogu da pronađu koren tih problema. Možda je u pitanju neka od grešaka koje roditelji najčešće čine pri vaspitavanju svoje dece.
- Dete nije „gazda u kući“
Nekada se mnogo više vodilo računa o tome ko vodi glavnu reč u kući, u smislu da se znalo ko je kome roditelj, ko koga sluša i zašto. Svedoci smo činjenice da sve češće, roditelji u pokušaju da zaštite svoje dete ili zbog nedostatka vremena, strpljenja i volje ili zbog odsustva autoriteta, sva prava „odlučivanja“ ostavljaju detetu. Jede šta ono hoće i kad ono hoće, spava kad mu se prohte, a ne kad bi trebao, dobija sve što potraži,… Detetu moramo dati do znanja šta sme, a šta ne sme da radi i na šta nema prava. Ako dozvolimo jednom mališanu da „zavodi red“ u kući, među ukućanima, takav model će kasnije slediti i u životu. Odnosno, deca kojoj se previše daje za pravo, odrastaju u bahate, sebične, neretko, agresivne ljude, koji imaju potrebu da sve i svakoga podrede sebi. Nemaju poštovanja ni prema kome i ni prema čemu, te ostaju, na neki način, i emotivno osakaćeni.
- Prezaštićenost
Roditelji često iz prevelike ljubavi prema detetu, izgube pojam o zdravim granicama, te ta ljubav prevazilazi brigu i pažnju i prerasta u konstantnu zaštitu od svega i svačega. Potpuno je normalno da su deca bolešljiva, dok im ne ojača imunitet. Normalno je da dete u igri i padne, i ogrebe se, i isprlja se. Normalno je da ulazi u sukobe sa drugom decom, dok se bori za svoj položaj i svoju teritoriju. Zbog brige za mentalno ifizičko zdravlje dece, roditelji ga često isuviše čuvaju. A to, upravo, doprinosi usporenom i nepotpunom mentalnom i fizičkom razvoju deteta, kao i probleme u socijalizaciji ličnosti, koji mogu uticati i na razvoj samog karaktera deteta. Ono će postati preosetljivo, razmaženo, nesamostalno, nesigurno,…
- Moramo uvek biti dosledni
Ono što svakom roditelju najteže pada u vaspitavanju deteta je sprovođenje reči u delo, odnosno, doslovno pokazivanje posledica zbog neposlušnosti, tj. kažnjavanje zbog neprimerenog ponašanja. Dete naše reči i kritiku može ozbiljno shvatiti samo ako je dosledno sprovedemo u delo. Osetiće ako mu se svaki put samo preti, a do kazne ili konsekvenca zbog izvesnih postupaka nikada ne dođe. Takođe nije pametno čekati dugo na realizaciju istih jer deca brzo zaboravljaju svoje greške i jednostavno idu dalje. To nije ni malo ni lak ni ugodan posao, ali jedino čvrstom rešenošću možemo dokazati detetu da greši i da ne sme ponoviti grešku. Na taj način ih učimo i kako da se u životu pridržavaju pravila jer će u suprotnom izrasti u bezobzirne osobe, koje nemaju poštovanja i ne uvažavaju autoritete zato što smatraju „da im niko ništa ne može“.
- Problem određivanja i poštovanja granica
Onoliko koliko roditelj treba da ostane dosledan u sprovođenju vaspitnih mera, isto tako treba, još od ranog detinjstva, pokazati detetu da za sve postoje granice, tako što će se oko pravila dogovoriti i tih se pravila pridržavati. Na primer, dobro je da dete zna i poštuje vreme obroka, vreme spavanja, vreme za igru,… Mala deca nemaju realan pojam o vremenu, zato su roditelji tu da njihovu energiju usmere na pravu stranu. Tako utiču na njihovu odgovornost, poštovanje zadate reči i svest o tome da ništa ne ide u nedogled. U suprotnom bi dete moglo izrasti u neodgovornu, površnu ili pohlepnu osobu.
- Vaspitavanje uz pomoć „štapa i šargarepe“
Ovaj metod vaspitanja postoji odavno, ali ga u savremenom svetu sve više primećujemo. Opet, zbog nedostatka vremena i energije, roditelji su skloni, nekoj vrsti, ucena. Od malih nogu deca se uče da, ako urade nešto kako im je rečeno, odmah dobijaju neku nagradu za uzvrat. Banalan je primer – ako pojedeš povrće, dobićeš čokoladu, što prerasta u uslov – ako položiš odlično, kupićemo ti novi telefon, a završava se time da takvo dete za svaki, i najmanji napor, kasnije očekuje veliku nagradu (što u životu, definitivno, nije slučaj). Deci treba objasniti šta je dobro, a šta loše vladanje i da će, shodno tom vladanju snositi posledice ili biti nagrađeni (čak i to ne uvek). Ukoliko roditelji ne uvide na vreme ovu pojavu kao problem, dete postaje koristoljubivo, materijalista sklono spletkama i nagodbama. Još jedno je sigurno – dete će vremenom tražiti sve više i više i nikada neće biti zadovoljno, niti će umeti da ceni i neguje skromnost.
Uvek je lako suditi drugome da li je dobar roditelj, lako je vaspitati tuđe dete i svaliti odgovornost na drugog. Tek kad se i sami nađemo u toj životnoj ulozi, shvatamo svu težinu te dužnosti.
Budi prvi sa komentarom