Одувек је родитељство било најтежи посао; то се не учи, не савладава, не контролише, а захтева много стрпљења, емоција, разумевања. Траје читавог живота и после свега за васпитање детета на постоји потпуно позитиван модел. Шта год да родитељ чини, ради увек у најбољој намери и за добробит свог детета, међутим различите грешке су неминовне. Ипак, никад се више него данас нисмо позивали на права детета, а деца нам никад нису била неваспитанија. Све чешће се родитељи сусрећу са проблемом непослушности, непоштовања, незаинтересованости, тзв. хиперактивности код деце, а не могу да пронађу корен тих проблема. Можда је у питању нека од грешака које родитељи најчешће чине при васпитавању своје деце.
- Дете није „газда у кући“
Некада се много више водило рачуна о томе ко води главну реч у кући, у смислу да се знало ко је коме родитељ, ко кога слуша и зашто. Сведоци смо чињенице да све чешће, родитељи у покушају да заштите своје дете или због недостатка времена, стрпљења и воље или због одсуства ауторитета, сва права „одлучивања“ остављају детету. Једе шта оно хоће и кад оно хоће, спава кад му се прохте, а не кад би требао, добија све што потражи,… Детету морамо дати до знања шта сме, а шта не сме да ради и на шта нема права. Ако дозволимо једном малишану да „заводи ред“ у кући, међу укућанима, такав модел ће касније следити и у животу. Односно, деца којој се превише даје за право, одрастају у бахате, себичне, неретко, агресивне људе, који имају потребу да све и свакога подреде себи. Немају поштовања ни према коме и ни према чему, те остају, на неки начин, и емотивно осакаћени.
- Презаштићеност
Родитељи често из превелике љубави према детету, изгубе појам о здравим границама, те та љубав превазилази бригу и пажњу и прераста у константну заштиту од свега и свачега. Потпуно је нормално да су деца болешљива, док им не ојача имунитет. Нормално је да дете у игри и падне, и огребе се, и испрља се. Нормално је да улази у сукобе са другом децом, док се бори за свој положај и своју територију. Због бриге за ментално ифизичко здравље деце, родитељи га често исувише чувају. А то, управо, доприноси успореном и непотпуном менталном и физичком развоју детета, као и проблеме у социјализацији личности, који могу утицати и на развој самог карактера детета. Оно ће постати преосетљиво, размажено, несамостално, несигурно,…
- Морамо увек бити доследни
Оно што сваком родитељу најтеже пада у васпитавању детета је спровођење речи у дело, односно, дословно показивање последица због непослушности, тј. кажњавање због непримереног понашања. Дете наше речи и критику може озбиљно схватити само ако је доследно спроведемо у дело. Осетиће ако му се сваки пут само прети, а до казне или консеквенца због извесних поступака никада не дође. Такође није паметно чекати дуго на реализацију истих јер деца брзо заборављају своје грешке и једноставно иду даље. То није ни мало ни лак ни угодан посао, али једино чврстом решеношћу можемо доказати детету да греши и да не сме поновити грешку. На тај начин их учимо и како да се у животу придржавају правила јер ће у супротном израсти у безобзирне особе, које немају поштовања и не уважавају ауторитете зато што сматрају „да им нико ништа не може“.
- Проблем одређивања и поштовања граница
Онолико колико родитељ треба да остане доследан у спровођењу васпитних мера, исто тако треба, још од раног детињства, показати детету да за све постоје границе, тако што ће се око правила договорити и тих се правила придржавати. На пример, добро је да дете зна и поштује време оброка, време спавања, време за игру,… Мала деца немају реалан појам о времену, зато су родитељи ту да њихову енергију усмере на праву страну. Тако утичу на њихову одговорност, поштовање задате речи и свест о томе да ништа не иде у недоглед. У супротном би дете могло израсти у неодговорну, површну или похлепну особу.
- Васпитавање уз помоћ „штапа и шаргарепе“
Овај метод васпитања постоји одавно, али га у савременом свету све више примећујемо. Опет, због недостатка времена и енергије, родитељи су склони, некој врсти, уцена. Од малих ногу деца се уче да, ако ураде нешто како им је речено, одмах добијају неку награду за узврат. Баналан је пример – ако поједеш поврће, добићеш чоколаду, што прераста у услов – ако положиш одлично, купићемо ти нови телефон, а завршава се тиме да такво дете за сваки, и најмањи напор, касније очекује велику награду (што у животу, дефинитивно, није случај). Деци треба објаснити шта је добро, а шта лоше владање и да ће, сходно том владању сносити последице или бити награђени (чак и то не увек). Уколико родитељи не увиде на време ову појаву као проблем, дете постаје користољубиво, материјалиста склоно сплеткама и нагодбама. Још једно је сигурно – дете ће временом тражити све више и више и никада неће бити задовољно, нити ће умети да цени и негује скромност.
Увек је лако судити другоме да ли је добар родитељ, лако је васпитати туђе дете и свалити одговорност на другог. Тек кад се и сами нађемо у тој животној улози, схватамо сву тежину те дужности.
Буди први са коментаром